Na Drini ćuprija u Sarajevu: Stojeće ovacije za Novosađane

„Sporno“ dopisivanje scena reditelja Kokana Mladenovića pokazalo se opravdanim, jer je ekipa iz Novog Sada s ponosom mogla da gostuje u gradu koji se Srba ne seća baš po dobrom, a Ivu Andrića i dalje zna da doživljava kao nekog ko ih je prokazao mržnjom, karakterističnom za suživot bosanskih naroda.

Kokan Mladenović je u Sarajevu izjavio da i pored treće sezone igranja, ovo gostovanje donosi najviše uzbuđenja.

Autorski pokušaj da se napravi predstava čistih ruku, čistog obraza, pokazao se uspešnim, jer predstava „Na Drini ćuprija“ i na matičnoj i na drugim scenama, u velikoj meri nailazi na samo pozitivne reakcije i odobravanja, iako nije reč o klasičnoj dramatizaciji Andrićevog romana.

Mnogo prašine je podiglo to što predstavu nismo završili kao u romanu, početkom stvaranja zajedničke države ovdašnjih naroda. Za nas je tu reč o cikličnom zlu koje se svako malo ponavlja i produžili smo zbivanja na 1941, 1992. godinu, pokazujući da ovde nije pitanje da li će biti još jednog rata, nego kada će ga biti, kaže Mladenović, ponovo ističući da smo veliki ponavljači istorije jer nismo sposobni da se suočimo sa onim što smo uradili jedni drugima.

Kako je dalje rekao, menjaju se uloge dželata i žrtava, nismo sposobni da podvučemo crtu i suočimo se sa tim jednom za svagda. Zapaljiva retorika koja i danas dolazi iz naših zemalja govori nama u pozorištu da moramo da podsećamo kuda to vodi i gde se to srlja.

Glumci Srpskog narodnog pozorišta, gotovo čitav ansambl, ponovo su bili heroji Mladenovićevog viđenja i opsežnog zahvata dočaravanja epoha u periodu od preko 400 godina.

Stojeće ovacije, a zatim i srdačna dobrodošlica, razgovori koji su usledili u salonu Narodnog pozorišta Sarajeva, potvrdili su veličinu njihovog poduhvata.

Prvo nisam mogla da zamislim kako može da se dramatizuje Andrićev roman, s hiljadu pametnih misli. Zanimalo me koji će likovi biti. Sve mi je potpuni pogodak. Ono što je obogatilo predstavu su muzički delovi, songovi koji povezuju radnju, naglašavaju je, rekla je sudija Specijalnog suda Sarajeva Vesna Trifunović, koja je u publici bila kao ljubitelj pozorišta.

Kako je dodala, što se dopisanog dela tiče, neosporno je da je bilo zločina.

Svi znamo priče iz Drugog svetskog rata. To je to naše opterećenje. Reakcije su skroz ok, pa i izlaženje publike. Mi ovde još uvek imamo dve škole pod istim krovom. Mi živimo prvo na kraju Otomanske imperije, onda dolazi Austrougarska, ponovo smo na kraju imperije, a prema svojoj državi se ponašamo kao da je tuđa. Tako je to i danas, zaključuje Trifunović.

Upravnica Narodnog pozorišta Sarajeva, Marijela Margeta Hašimbegović kaže da je za vrstu predstave kakva je „Na Drini ćuprija“ Srpskog narodnog pozorišta osećaj koji je definiše pritisak u grudima, težina i bol da smo saučesnici vremena koje ciklično ponavlja mržnju prisutnu generacijama.

Čovek se postidi što je deo te priče, bez obzira koliko u svom životu pokušava da taj ciklus promeni. Evidentno da ovo podneblje civilizacijski ne poznaje nijedan drugi jezik i najteže je suočiti se s istino, ali kao što je predstava akcentirala, moramo to učiniti i nadam se da će mlađe generacije naći snagu, prevazići to i napraviti novu vrstu kontakta, smisla, put kojime treba ići dalje. Ceo tok predstave ima sjajnu energiju i vakuum koji je u sali napravio muk.

Kao da smo svi bili jedno tegobno srce. Čitala sam i pre o predstavi, o toku priče, rekla bih da ne postoji ništa što bih mogla definisati kao stroga politiziranost. Predstava je čista, definiše samo ono što se istorijski zaista ponavlja. Šta most da povezuje ako nema koga. Poruke su ljudske, emotivne, bez obzira na čitanje dela ili interpretaciju rukopisa.

Igor Burić