На Дрини ћуприја у Сарајеву: Стојеће овације за Новосађане

„Спорно“ дописивање сцена редитеља Кокана Младеновића показало се оправданим, јер је екипа из Новог Сада с поносом могла да гостује у граду који се Срба не сећа баш по добром, а Иву Андрића и даље зна да доживљава као неког ко их је проказао мржњом, карактеристичном за суживот босанских народа.

Кокан Младеновић је у Сарајеву изјавио да и поред треће сезоне играња, ово гостовање доноси највише узбуђења.

Ауторски покушај да се направи представа чистих руку, чистог образа, показао се успешним, јер представа „На Дрини ћуприја“ и на матичној и на другим сценама, у великој мери наилази на само позитивне реакције и одобравања, иако није реч о класичној драматизацији Андрићевог романа.

Много прашине је подигло то што представу нисмо завршили као у роману, почетком стварања заједничке државе овдашњих народа. За нас је ту реч о цикличном злу које се свако мало понавља и продужили смо збивања на 1941, 1992. годину, показујући да овде није питање да ли ће бити још једног рата, него када ће га бити, каже Младеновић, поново истичући да смо велики понављачи историје јер нисмо способни да се суочимо са оним што смо урадили једни другима.

Како је даље рекао, мењају се улоге џелата и жртава, нисмо способни да подвучемо црту и суочимо се са тим једном за свагда. Запаљива реторика која и данас долази из наших земаља говори нама у позоришту да морамо да подсећамо куда то води и где се то срља.

Глумци Српског народног позоришта, готово читав ансамбл, поново су били хероји Младеновићевог виђења и опсежног захвата дочаравања епоха у периоду од преко 400 година.

Стојеће овације, а затим и срдачна добродошлица, разговори који су уследили у салону Народног позоришта Сарајева, потврдили су величину њиховог подухвата.

Прво нисам могла да замислим како може да се драматизује Андрићев роман, с хиљаду паметних мисли. Занимало ме који ће ликови бити. Све ми је потпуни погодак. Оно што је обогатило представу су музички делови, сонгови који повезују радњу, наглашавају је, рекла је судија Специјалног суда Сарајева Весна Трифуновић, која је у публици била као љубитељ позоришта.

Како је додала, што се дописаног дела тиче, неоспорно је да је било злочина.

Сви знамо приче из Другог светског рата. То је то наше оптерећење. Реакције су скроз ок, па и излажење публике. Ми овде још увек имамо две школе под истим кровом. Ми живимо прво на крају Отоманске империје, онда долази Аустроугарска, поново смо на крају империје, а према својој држави се понашамо као да је туђа. Тако је то и данас, закључује Трифуновић.

Управница Народног позоришта Сарајева, Маријела Маргета Хашимбеговић каже да је за врсту представе каква је „На Дрини ћуприја“ Српског народног позоришта осећај који је дефинише притисак у грудима, тежина и бол да смо саучесници времена које циклично понавља мржњу присутну генерацијама.

Човек се постиди што је део те приче, без обзира колико у свом животу покушава да тај циклус промени. Евидентно да ово поднебље цивилизацијски не познаје ниједан други језик и најтеже је суочити се с истино, али као што је представа акцентирала, морамо то учинити и надам се да ће млађе генерације наћи снагу, превазићи то и направити нову врсту контакта, смисла, пут којиме треба ићи даље. Цео ток представе има сјајну енергију и вакуум који је у сали направио мук.

Као да смо сви били једно тегобно срце. Читала сам и пре о представи, о току приче, рекла бих да не постоји ништа што бих могла дефинисати као строга политизираност. Представа је чиста, дефинише само оно што се историјски заиста понавља. Шта мост да повезује ако нема кога. Поруке су људске, емотивне, без обзира на читање дела или интерпретацију рукописа.

Игор Бурић