Милерове „Вештице из Салема“ у СНП-у: Изгубљено у контексту
НОВИ САД: Познато је да је Артур Милер драму “Вештице из Салема” написао као псеудо-историјску, односно као псеудо-фикционалну алегорију.
У њој описује стварне догађаје из колонијалне Америке, реферишући на контекст у ком је живео. “Крушабл” - велико, битно, тешко (искушење, на пример) - с правом је оригинални наслов код нас преведен као “Вештице из Салема”. Још боље, мада директније, било би “Лов на вештице”, јер ова синтагма означава спаљивање жена у средњем веку, али и суђења у Америци у 17. веку, односно 20. веку, у време хладног рата, када је владао лов на “црвене” (комунисте), што је грубо дотакло и самог Милера. Отуд у представи у Српском народном позоришту, у режији и адаптацији Никите Миливојевића, “вештице” носе црвене хаљине, у сведеној, с назнакама епохе, костимографији Марине Сремац.
Визуелни елементи представе у целини, које је редитељ радио и у сарадњи са сценографом Жељком Пишкорићем, пак, јако су богати. Црне завесе, отворена сцена са минималним мобилијаром, столовима, столицама, платформама и подијумима, посебно разиграна у круцијалној сцени суђења, када се судница и знаковито испреврће, распада, а са такозваних цугова (“плафона”), почињу да висе вешала, врло су ефектна решења. Такође, музика и сценски покрет на којима је радила Амалија Бенет, представу чине узбудљивијом, напетијом. На жалост, више него што она јесте.
Сва скраћења, адаптације у којима губимо изворни контекст, дескрипције америчке насеобине и коментаре ликова, код Милера испричан кроз улогу наратора, требало је да драму приближе данашњем гледаоцу, њене мотиве и теме еманципација, правично суђење, окрутност, нетолеранција, углед, идеологија... - Али, скоро све осим “чисто естетског” плана делује неубедљиво, неуверљиво. Прецизније, слојеви кореографије, музике, мизансцена, прекрили су драмску радњу, ионако волуминозну и расплинуту на габаритној сцени каква је у Српском народном позоришту.
Кад (год) глумци проговоре, добија се снажан контраст психолошког реализма спрам добро спроведене намере да представа буде и лепа и учинковита. Тек на моменте, у сцени међусобних оптужби које излазе и на публику, играју их “вештице” са просценијума, сцени у којој главни антагониста Милеровог класика 20. века, Џон Проктор (и иначе одлични Бранислав Јерковић), преузима “кривицу” на себе и одбија да буде застрашен друштвеном стварношћу каква јесте, по цену живота, то јест смрти, драма ради своје.
Игор Бурић
