Mali princ u dobrim rukama

„Pepeljuga“ Teatra „Zakes“ iz Italije ih je dobro isprepadala, „San vile Mol“ Lutkarskog pozorišta „Harlekin“ iz Mađarske ostavio začarane da razgledaju lutke, a „Ukradeni princ i izgubljena princeza“ Malog pozorišta „Duško Radović“ iz Beograda dugo mamio aplauze.

Ipak, zvezde drugog dana i dalje su bili laureati Nagrade za životno delo „Mali princ“, Marijana Petrović i Viktor Šrajman, ljudi koji su jako dugo u pozorištu za decu i nesebično dele sve što imaju da iza njih nešt i ostane. S njima je upriličen popodnevni razgovor, u okviru kojeg su predstavljali same sebe, ali i ono što ih ceo život motiviše da rade – pozorište.

- Čovek se uplaši kad dobije nagradu za životno delo – ponovo je emotivan nastup imala Marijana Petrović, za koju Nagrada „Mali princ“ ima kulturološki značaj, kao i emotivnu zapreminu, zbog toga što zna skoro sve koji su je dobili, od njih je mnogo toga naučila, a sada neki nisu među živima. Ipak je svoje izlaganje zaključila rečima da sve dok je čovek otvoren, on je mlad.

- Ne može se ostati neobrazovan. Celog života se uči. U mojoj biografiji svi navode fakultetska zvanja, a ja sam svake godine učila još više. Uvek sam bila radoznala, otvoreno u hrabro ulazila u igru – navela je Marijana Petrović, koju iako većina poznaje kao glumicu Malog pozorišta „Duško Radović“, iza sebe ima impresivan broj književnih, teatroloških izdanja. – Sve što sam ikad mislila i želela da kažem, nisam govorila u intervjuima za žutu štampu. Ja sam to sama napisala i objavila.

Marijana Petrović je gostima i kolegama na Međunarodnom festivalu pozorišta za decu u Subotici, u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica, otkrila da pošto potiče iz porodice zdravstvenih radnika, imala je osećaj da i onim čime se ona bavila treba da pomaže. Tako je sa što manje reči želela da kaže što više u slikovnicama za decu, o njihovim najranijim strahovima. Uvek se trudila da istakne kako radi u pozorištu za decu i sa lutkama, što nije jača strana za mnoge njene kolege, kao ni za medije koje kao da to ne interesuje:

- Propagirala sam svoju profesiju, nisam dozvoljavala da se unižava.

Viktor Šrajman koji ima više titula nego godina, priču o svom bogatom životnom i radnom iskustvu je započeo od toga da mu je Nagrada „Mali princ“ zaista dotakla srce, jer on tu vrstu priznanja u Rusiji nikad ne bi dobio. Razlog za to je i razlog zašto je veliki deo svoje karijere proveo u Izraelu – a to je da se nikad nije slagao sa establišmentom, iako su publika i kolege bili oduševljeni njegovim radom.

U istoriji pozorišta Šrajman je ostao upamćen kao osnivač Magnitogorskog pozorišta lutaka i glumaca „Buratino“, specifične škole pozorišne igre za koju je otvoreno neskromno rekao da je još u vreme Sovjetskog Saveza bila revolucionarna.

- Najzanimljivije je bilo to što smo mi sjedinili glumca i lutku. Glumac nije bio potpora lutki, niti je lutka bila njegovo sredstvo. Bili su jedno – objasnio je Šrajman. – Glumac i lutka su stupali u složen i raznovrstan odnos na sceni. To je privuklo mnoge da dolaze i vide šta smo to mi uradili.

Šrajman se nije tako rado osvrnuo na odluku da napusti Rusiju i ode za Izrael, ali imao je štošta da kaže o teškom životu i izazovima u emigraciji, tokom kojeg mu je samo naporan rad pomogao da se održi, a ne jadikovke. Jedva je prihvatio poziv da se vrati u Rusiju, ali na kraju nije zažalio, jer su mu ipak priznati kvaliteti i uvažen je kao pozorišni stručnjak par ekselans:

- Strašno je kada čovek sa 77 godina kaže šta je sve radio, a sve mu je propalo. Ja sad mogu da kažem da nije i jako sam srećan zbog toga!

Igor Burić