KROZ POZORIŠTE DO BOLJEG RAZUMEVANJA NASILJA NAD ŽENAMA Od poljupca do silovanja
Beogradsko dramsko pozorište u poslednje vreme se profilisalo kao vodeći teatar u Srbiji kad su u pitanju ulaganja, rediteljska imena, produkcije…
Jedna od važnijih uloga je to što BDP omogućava i novijim generacijama autora da se iskušaju u stvaralačkim iskustvima koje smatraju za važno. Takva je predstava „Tiho, tiše“ Milica Radojčić, u režiji Ane Janković, sa temom vršnjačkog nasilja koje u svom središtu ima svojevrsnu pozorišnu istragu silovanja. Izazivajući polemike na sceni, u publici, van nje, da li je primerena i u kojoj meri, predstava već time ispunjava deo svoje misije – podizanje svesti o opasnim fenomenima koji su svakodnevica, a društvo nema jedinstven stav o njima.
- Imali smo apsolutnu slobodu da projekat uradimo kako smo mislili da treba. Nije bilo nikakvih ograničenja, samo podrška da se ide do kraja. Sad ne možemo da zamislimo da je to moglo da se desi negde drugde u Beogradu i mislim da je BDP kuća kojoj takvo nešto pripada – izjavila je rediteljka Ana Janković, prilikom gostovanja na nedavno održanom Festivalu savremenog pozorišta „Dezire“ u Subotici. Kao na matičnoj sceni, i na ovom izvođenju bilo je ljudi koji su izlazili, a to je upravo nešto što je deo autorske zamisli - da neke od scena, poput scene silovanja, izazovu snažnu reakciju.
Osnovna ideja predstave bila je da prikaže kako se u domaćem društvu ne razaznaje jasna granica između seksa i silovanja. Žene su često u položaju da moraju da objašnjavaju šta je šta, čak i da se pravdaju zbog toga što su doživele seksualno nasilje. „Tiho, tiše“ se posebno obraća mladima, sa kojima komunicira i kroz muzičke elemente koje je komponovala Duda Buržujka, a songove pisala Em-Si Sajsi.
- Pogotovo se ne zna šta je – NE. Da li to NE mora da se verbalizuje ili može da se oseti i pre nego što to osoba izgovori. U patrijarhalnom kontekstu se često podrazumeva da je ženino NE isto što i DA, samo rečeno na drugi način, ili se iznudi da to postane – objasnila je rediteljka, koja je zbog eksplicitnijeg doživljaja teme pokušala da i publiku angažuje u pogledu odbrane granica, da bolje osete i shvate šta je to. - Bilo mi je važno da kroz narodnjake, zabavu i adrenalin, nešto veselo pretvorim u agresivno, izvlačeći ono najbanalnije. Glasno i neprijatno. Sam čin seksualnog nasilja izaziva neprijatnost. I to smo napravili tako da prelazi granice. Ta scena je intenzivna, nije fiksirana. Ja izađem i određujem koliko traje, u zavisnosti od reakcije publike.
Jednu od uloga u predstavi „Tiho, tiše“, pored ekipe perspektivnih glumaca najmlađe generacije, igra Aleksandra Arizanović, glumica iz Kraljevačkog pozorišta, koja je studirala na Akademiji umetnosti Novi Sad, u klasi Borisa Isakovića. Dobitnica je Sterijine nagrade iz fonda „Dara Čalenić“ za najbolju mladu glumicu. Aleksandra Arizanović je takođe zapažena koreografkinja, a saradnja sa Anom Janković i predstavom u BDP je došla baš iz polja scenskog pokreta.
- Čini mi se da, takođe, mi kao deca nismo naučeni da poštujemo svoje granice. Da znamo dokle su i da ih jasno definišemo i kažemo osobama preko puta. Počev od toga da nas na slavama svi cmaču i ljube od malena, a dete, ja bar kao dete, nisam znala da postavim granicu, iako mi je to smetalo. Mislim da te sitne stvari utiču na to da se u nekom trenutku neka devojka ne ume da izbori za svoje NE, čak i kad ga jasno kaže – rekla je Aleksandra Arizanović, koja je još od akademije naučila da scena može da bude i prostor ličnog angažmana. - Nas je profesor Boris Isaković uvek ohrabrivao da progovaramo o bitnim temama i da to uvek bude pričanje neke priče koja je u službi toga da čoveku koji to gleda bude bolje. Zbog toga imam utisak da sam bila pripremljena za to kako ova predstava treba da se napravi i igra. Kakva komunikacija treba da se uspostavi sa publikom – direktna, iskrena, bez foliranja, bez zamaskiravanja. Ako sam ja na sceni i govorim o toj temi, baš bi bilo licemerno da sebe zaobiđem ili ne ispričam priču neke osobe koja je meni važna. Baš bi bilo bezveze, trulo i glupo da ne govorim u svoje ime ako sam već tu. I u ime ostalih na taj način.
Za razliku od glumice Aleksandre Arizanović, koja je o mogućnostima savremenog pozorišta učila još na akademiji, Ana Janković je to najbolje shvatila asistirajući Jerneju Lorenciju. Zato je za potrebe predstave „Tiho, tiše“ u BDP sarađivala i sa dramaturškinjom Teodorom Marković, kao i ostatkom glumačkog ansambla – Andrijanom Andi Đorđević, Anjom Ćurčić, Veljkom Stevanovićem, Čubrilom Čupićem, Nikolom Đorđevićem, kako bi scenski tekst bio što uverljiviji.
Igor Burić