„KRITIČARSKI KARAVAN” U NARODNOM POZORIŠTU KIKINDA Iluzije na (s)ceni

Ovako, kod Sterije, u „Laži i paralaži“, čitav konstrukt je prostodušno dobroćudan, isuviše blagonaklon ka svakom od likova u situaciji kada čitav njihov svet počiva na iluzijama druge vrste. Siromaštvu duha, a ne samo novčanika. Zato najbolje i najverodostojnije u celoj predstavi viđenoj u Narodnom pozorištu Kikinda, u režiji Stevana Bodrože, zvuči replika Barona Golića kao Alekse (objasniću ovu dvoličnost kasnije), da je Jelicin jedini greh što je otišla u Beč. Zato ona ne bira pamet kada se u njenoj kući pojavi stranac koji je išao čak na Mesec, a ne samo do Madrida.

Reditelj Bodroža se svojski trudi da skoro stoprocentno izvorni Sterija zaživi na sceni bezmalo 200 godina kasnije. To je taj tekst, to su ti likovi, odnosi, situacije, vreme radnje... Nema tu gotovo nikakave intervencije, domišljatosti, promene, osim jedne dosetke koja bi trebalo da opravda i osmisli ono što se u pozorištu zove razlogom postavke, autentičnim detaljem. A to je – scena na sred scene. U kući Vujića, Jelicu zatičemo na maloj, baroknoj pozorničici (scenografija Zorane Petrov), koja poput carskog kreveta svojim baldahinima štiti san da je život – Šilerovi „Razbojnici“, prijemi, saloni, rukoljubi i sve ono što Gete piše, nemecki.

Sve što je predmet realnosti – otac sa svojom gorkom željom da je skući negde, Batićev prsten, čudnovata vizita dvojice „nerazumljivih“, akcioni plan radnje, dešava se dole, van te Jelicine kule. Čim nastupi vreme za beskrajne Golićeve priče, na štimung koji za Vujiće kasnije dolazi i od Mite, scene se sele gore. Bodroža tako sugeriše da se gledalac zamisli nad lažama, paralažama i verujućima u njih, jer sad su one – pozorišne iluzije. Otud Aleksa i Mita, kasnije Baron Golić i njegov pomoćnik, dolaze iz publike, a na kraju i vraćaju se među njih, izlaze ne sa scene, nego kroz vrata od pozorišne sale. Celo pozorište tako postaje prostor u vezi sa onima koji žive u realnosti, a doživljavaju je tako što gledaju negde gore.

Međutim, ova rediteljska dosetka, ključ, rešenje, i nije sasvim dosledno sprovedeno, niti donelo bogatije slojeve, jer je često gotovo u direktnom sukobu sa odlukom da se tekst poštuje od početka do kraja. Za Sterijinu „Lažu i paralažu“ nije karakteristično propitivanje, kritika poimanja realnosti, a kamoli njen odnos sa pozorišnim, u smislu onog što se kasnije nazvalo metateatralnim. Da je Bodroža otišao korak dalje, onda bi celu stvar i gledali kao da je neki film, ili Top-lista nadrealista, kakvu danas imamo neprskanu, svaki dan na rialiti TV dnevniku. Sterija prvenstveno komediografski upotrebljava mehanizam laganja, kao bitnu odbranu primarnih nagona, bazičnih potreba, ne sežući još tada, tek nagoveštavajući puteve drame u psihološki realizam. Da se i sam Sterija mogao dosledno da vodi sindromom Minhauzena, onda bi radnja otišla u potpuno drugom pravcu, apsurda, na primer, dok bi doslednija upotreba instrumentalnog laganja likove vodila sve više u patologiju licemerja i nemorala.

Aleksu i Mitu mori glad. Jelicu prinuda da se uda, Marka Vujića to što svojoj mezimici teška srca i ne može baš sam da podrži život na visokoj nozi, jer ga nigde oko njih nema. Razlozi su sasvim realni, socijalni i ekonomski, o kulturnoj bedi da ne govorimo. Jedini izlaz iz toga je da se svemu tome slatko nasmejemo, a upravo u tome leži najveći problem predstave u Kikindi. Sterijina raspisanost u dinamici izvedbe tako da ona traje dva sata, isforsiranost pojedinih komičkih rešenja, na nivou gesta i pokreta, prosto ne može da pije vode kad je  humor u pitanju. Ta neodlučnost, pa i nemogućnost da se sve, baš sve ne iskarikira ili uozbilji, takođe ostavlja stvar na pola. Praznu. Ne punu, iz moje, vizure člana projekta „Kritičarski karavan“ Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja. Smeh se retko začuo i iz publike te večeri, ako je kritičarima poslovično malo teže da razvuku usta i pokažu zube na način da ne uplaše sve oko sebe.

Jelicu Anđele Kiković bih mogao da gledam sat, sat i po, kako pulsira, sva ustreptala od želje, pa i hormona, da je Baron Golić odvede na mesec. Njena igra detinjastosti je toliko energična, zarazna, njena prpošna faca, stegnute vilice i usnica kad joj nešto ne odgovara, prosto je fantastična. Kad pređe u fazu erotskog naboja, crvenilo lica i promenu držanja, opijenost, postane sasvim drugačija, a njena glumačka veština podseća na prirodne moći hobotnice, tog vižljastog kameleona i transformersa morskih dubina. Čak i kad posumnja da joj to uspeva, Jelica bi sve učinila da ne odraste, da se još malo igra. A Anđela Kiković ima taj ritam. Sve dok i reditelj ne izgubi ovaj dragulj iz vida u scenama utopljenim u kružok ajkula pred sam kraj.   

Nikola Joksimović je glumac duboko svestan da zahtev njegovog lika postavljenog dvostruko na liniji Aleksa – Baron Golić, nije jednostavan. Čak i previše svestan toga. Prosto se retko opusti kao Baron, pa stalno imajući na umu da je ljut i besan zbog sveopšteg siromaštva i pomodarstva, njegova tuga i komika ne dolaze do izražaja. Otud mu znatno bolje leže scene kada je, kao, pokvaren i zlonameran, i ne planira nikome da se pravda što je takav. Tek tada u njemu zaiskri onaj neostvareni potencijal, inteligencija i lepota zbog koje i jeste anti-junak. Komika koju zahteva izuzetna govorna artikulacija i fizička preciznost radnje, promene inetenziteta, pa, premalo poena za jednu od vodećih uloga. A Mita Vladimira Maksimovića kao da je ostavljen na vetrometini, bez staranja, da se sam domišlja i dovija kako da izvede ovu ulogu, koja nije mala, polazeći od Sterijinog naslova, pa na dalje. Tek je njegov uticaj na celokupnost doživljaja vrlo skroman.

O Batiću Alekse Markovića i Mariji Tanje Markov Križan sasvim dovoljno je da bih voleo da su Džons. Tomi Li i Ketrin Zita.

        Igor Burić