„Ja sam ona koja nisam“ na Sterijinom pozorju
- Ja sam onaj koji jesam – jedan je od čuvenih citata iz Biblije, u kojem se Bog otkriva Mojsiju, na njegovo pitanje šta da kaže onima koji pitaju ko ga šalje. U drami „Ja sam ona koja nisam“ Mata Matišića, otkriva se niz žena koje svoj identitet baziran na negaciji grade na najčudnovatije načine, u sadejstvu sa muškim likovima. Predstavu koju je režirao Paolo Mađeli u Zagrebačkom kazalištu mladih, publika u Novom Sadu je mogla da vidi u subotu, u programu „Krugovi“ Sterijinog pozorja.
Dramu „Ja sam ona koja nisam“ Matišić je napisao iz tri dela. U priči „Hrvatska Lolita“, kroz susret rođaka iz Zagore, profesora i lokalnog mafijaškog bosa, iz drugog plana, u fokusu je devojka koja kao seksualna radnica vraća dugove svog oca. Ionako mlada, kad iz protesta obrije stidne dlačice, postaje „književna atrakcija“, dok identitet spram stvarnog porekla zadobija tek kasnije, kroz niz peripetija u komšiluku i obračun njenog oca i mafije.
U drugom delu, „Porno film“, ponovo iz drugog plana, susret dvojice prijatelja, doktora i muzičara, otkriće čistačicu koja je i talentovana pevačica, ali i uradi sam porno-diva. Komšiluk inkluziv. U ovom delu već se razotkriva i namera autora, a počinje još žešće rediteljsko poigravanje takozvanim metanarativom – idejom da likovi pokazuju da su likovi, a ne stvarni ljudi, provocirajući još više i dublje pitanje identiteta, realnosti, istine, odnosa ovih pojmova sa zamislima tvorca... Otkako je pozorište provalilo da nema smisla pred publikom skrivati da je pozorište, kao u (Marvelovom) multiverzumu, otvorili su se zaista plodotvorni i nebrojeni svetovi za različite i složene nivoe tumačenja i značenja sveta u kojem se kanda samo naizgled živi.
I u trećem, finalu priče, gde će se još jednom iz kontre, u komšiluku, ukrstiti i prethodna dva dela, „Žena đevojčica“ je majka, pijanistkinja, koju upoznajemo kao alkoholičarku, u akciji oca u penziji i sina ekonomisti da je spasu tako što će pozvati policiju. U njenoj priči povezuju se sudbine svih prikazanih žena, kroz majku-ženu-devojčicu - „nadfeministicu“, u obrnutom redu stvari i poretku.
Već iz ovog sižea da se naslutiti poveznica u dijapazonu tema od socijalnih – društvo sa angažovanim kriminalnim miljeom i minornom ulogom ljudi od „televizijskog integriteta“, kako su predstavljeni profesori, doktori, ekonomisti, nipošto moćni u vlastitim životima, do rodnih i duboko intimnih – pitanja odnosa žena prema muškarcima, ali i samih njih prema sebi. Odnosi moći ovde su očigledni, kao i polja delovanja, u okviru kojih žena deluje gotovo isključivo u porodici. Nešto kao kroz ranije spomenuti metanarativ, crnohumornost svog dramskog pisma, Matišić se i na ovom mestu ironično distancira kroz replike jedne od junakinja da muškarac piše, ali baš i ne oseća žene. U publici, više bi se reklo da su mnoge stvari postavljene isuviše kao kliše, sa namerom autora da nam baš sve, eto, ponekad i ničim izazvano, sam predoči i objasni. Zatim i da nas sablazni, mada ni pitanja seksualnosti, sado-mazo odnosi, ženski orgazam, nisu više toliko sablažnjiv materijal, pa i nepoznanica, sem u sferi na koju predstava i cilja – malograđanštini. Moguće i otud igra na prevaziđeni kliše, ali sa merom postavljen u prostor i u vreme u kojem je i dalje dominantan.
Reditelj Paolo Mađeli Matišićev skor, pojačan i muzičkim segmentom, svojevrsnim saundtrekom predstave (muzika Ivanke Mazurkijević i Damira Mrla Martinovića), video artom (Ivan Klif Marušić), vešto režira kao kombinaciju klasičnog dramskog narativa u strukturi koju razbijaju, rasturaju, najbolje reći s vremena na vreme protresaju scene unutrašnjih stanja aktera. Začudni pokreti, plesovi, muzičke i video numere, upotreba „paravanske“, papirnate scenografije (Miljenko Sekulić) i određene rekvizite (sveprisutni buket cveća), obogaćuju svet predstave i daju mu ne samo na vizuelnoj raskoši.
Glumci poput Urše Raukar, Zorana Čubrila, Barbare Prpić, Filipa Nole, Lucije Šerbeyije, Dada Ćosića, Anđele Ramljak, zaista pokazuju duboko razumevanje pozicije izvođačkog umetnika u složenim zahtevima savremenog pozorišta, gde se za ulogu ne podrazumeva samo igra na jednu emociju, stanje ili mahanje, udaranje rukama, glasom, stasom... Sveukupno, predstava Zagrebačkog kazališta mladih podsetila je na ne tako davno, a tada sjajno vreme drama Biljane Srbljanović i njihovih uspešnih inscenacija, koje su na Sterijino pozorje dolazile baš i iz Hrvatske.
I pored svog otkrivajućeg, sabirajućeg logosa, kako to vole da kažu filozofi, ono što mene ipak uzbuđuje i najviše brine ne dolazi (samo) iz predstave „Ja sam ona koja nisam“, nego nešto što sam čuo pre neki dan od Katalin Ladik, u intervjuu koji je dala baš za „Dnevnik“. Na pitanje ženskog identiteta, tela, ona odgovara da je to nekad, u vreme neoavangardi, bilo pitanje umetnosti, a danas je ono samo roba. Pogotovo golo žensko telo. Pitam se da li danas bilo šta, pa i trenutno trendi tema ogoljavanja žena, čak i u okrilju umetničkog duha, zaista ima išta više sem te, robne vrednosti?
Igor Burić