Ivana Nikolić: Svesno odricanje, ali zarad dobra

Ali, kada Ranku bude napastvovao rođak, majka Mirka tačno zna šta treba da uradi. Udalji je iz kuće. Ovakva tematika na sceni bi vrlo lako mogla da proizvede patetičan višak osećanja i postane tek loš dramski pokušaj. Ali, glumci u ovoj predstavi to vrlo vešto i dosledno izbegavaju, a ipak uspevaju da “uvuku” publiku u ovu porodičnu dramu na sceni.

Majku Mirku u predstavi “Moje dete” igra Ivana Nikolić, glumica koja je od 2010. članica ansambla BDP-a, nakon što je 2006. dimplomirala u klasi Vladimira Jevtovića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Zanimljivo je da, iako je već sedam godina u ovom pozorištu, Ivana Nikolić prvi put deli scenu sa svojim kolegom Andrejom Šepetkovskim, koji igra oca u ovoj predstavi, i Jovanom Gavrilović – devojčicom Rankom.

Rediteljka Ana Đorđević je, govoreći o svom radu na ovoj predstavi, pomenula prirodnost, a utisak je da je to nje došla zahvaljujući glumcima, i da je osećanje mere najbolji izraz za ono što su uradili. Kakve su bile njene instrukcije glumcima?

– Ona je učinila da to bude lako i jednostavno, baš zato što nas je uvek vraćala na ono što je bitno. Zapravo je radila duplu stvar. Puštala nas je na probama da sve iživimo do kraja, i da preteramo kad nam se to radi, a onda da to “smanjimo”, da bude ispod i iznad onoga što treba. Ali, onda nas je tako vešto vraćala na ono što su fokus, radnja, odnosi, što je cilj. Mislim da je to stvarno dragoceno, i da nam je toliko slobode dala, da smo se mi prosto prirodno uvek vraćali onome što nam je bio zadatak.

Kakva su uopšte bila vaša razmišljanja o ovoj  tematici kad ste pročitali tekst?

– Pravo da vam kažem, bilo mi je jako teško da se oporavim od onoga što sam pročitala, i onda sam shvatila da je raditi „Moje dete” velika odgovornost. Opet, s druge strane, u međuvremenu sam, malo pre toga, i ja postala majka, i shvatila da su se moji životni strahovi promenili, kao i da sam dobila neku novu snagu. U isto vreme fokus moje ljubavi je prešao na nekog drugog. Vi zapravo imate konstantnu brigu za svoje dete, i onda, kad shvatite da postoje neke majke koje se svesno odriču toga da gaje svoje dete, zarad njegovog dobra, meni je taj sudar, u stvari, bio najstrašniji. Jer, šta je to zapravo? Možda je to najveći strah. Ja mislim da jeste.

Tema polazi od pojedinačnog i seže do univerzalnog, ali, s druge strane, ozbiljna i vezana za Rome, “ljude bez adresa”. Koliko se odražavalo u radu na likovima u ovoj predstavi činjenica da se radi o njima, o ljudima koji žive u teškim životnim okolnostima?

– Mi smo imali stvarno dobru pripremu sa rediteljkom Anom Đorđević, i ja sam, inače, Šapčanka rodom, pritom sam iz konjarske porodice, i oni su meni bliski. Mi imamo neku vrstu otklona i mislimo: pa kako se sve to dešava tim ljudima? Ali, to su ljudi koji su nama zaista blizu, mi smo svi svakodnevno sa njima u kontaktu. E sad, kolimo mi to želimo da vidimo? Imate neki problem, ali zamislite sve još deset puta više i teže na sve to. Još i nemate adresu, nemate gde da spavate. To su neke okolnosti, nama možda deluju nezamislivo, a zapravo nam je sve to blizu i vrlo je moguće da se dogodi. Vidite da je danas, pogotovo u ovom sistemu u kojem mi živimo, vrlo moguće da vam se život za dan promeni, pa da oni žive možda bolje od vas.

Kakvo vas pozorište zanima, ono koje govori o sličnim ozbiljnim temama? Da li vam je važno šta se sa scene govori?

– Važno je, zanima me angažovano pozorište. Ja volim poziv na bunt, jer mislim da, dok se neko individualno ne promeni, mi stvarno nemamo šansu. Dokle god se savijamo i krijemo iza sistema, neće se ništa promeniti. Stvarno, šta bi bilo kad mi ne bismo ništa poslušali, da ne radimo nešto kad vidimo da je nepravedno?

Da li može pozorišna umetnost da pomogne u tome?

– Mislim da može, ali moramo se svi udružiti u tome. Mislim da je to put.  

N. Pejčić