Intervju: Gabor Pongo, glumac

O Rusiji, „Tolstojevom kamenčiću“, koji nosi dok igra „Anu Karenjinu“... Smeje se dok se priseća uloge Kondoma u Kamernom pozorištu muzike „Ogledalo“, spominje i Harisa Pašovića... U Radio-kafeu, gde je vođen intervju, radio je kao tonac, pre pozorišnog angažmana. I tu se trudio da bude šmeker u svom poslu, jer voli da i njemu i drugima bude dobro. Pozorište naziva kućom, jedva da razdvaja ono „biti čovek“ i „biti glumac“.

– Jako volim kreativnost – otkriva nam. – Ne smatram sebe intelektualno osvešćenim da pričam na ne znam kakvom nivou. Više me je uvek određivao instinkt i kako volimo da kažemo kad uradimo predstavu – mi smo svoje pokazali. Po tom pitanju sam vrlo jednostavan.

 Zašto Miškina svi zovu onako kako je i Dostojevski nazvao roman – idiotom?

– Ne mogu biti pametniji od Dostojevskog, koji je to pokušao savršeno da opiše kroz lik Miškina, a znamo da nije bio zadovoljan i da je pokušao to da popravi sa Aljošom u Karamazovima. Miškin se izdvaja iz socijalnih normi, iskreno priča o svojim osećanjima, govori ono što misli. I u savremenom društvu, a i tada je neko takav bio čudan, odbačen. Miškin ne procenjuje situacije kroz svoju korist.

 Kako ste Vi doživeli šta je njegov najveći problem?

– Ceo proces sam teško doživeo. Njegov problem je što nema korake unapred. Ne vidi kako da stigne do rezultata. Kada reaguje, ne uračunava posledice. I to ga čini idiotom, kako mu govore ostali.

 Po čemu je za vas uloga Miškina bila teška, drugačija?

– Glupo mi je da se upoređujem sa Miškinom, ali u životu sam se mnogo puta opekao zbog toga što sam prilazio nepoznatim ljudima sa pozitivnim stavom. Onda sam gubio ne bitku, nego sam bivao povređen. I dan danas sam takav. Četrdeseta mi je, pa sam možda naučio usput da to kanališem. Zato mi je drag ovaj proces, jer me vratio u staro, sa novim iskustvom. Zvuči banalno, ali šta te košta da kažeš dobar dan kad uđeš u radnju. Da kažeš: „Molim vas, dajte mi jedan beli hleb“. „Hvala, doviđenja!“ A stojim u pekari u redu i retko se to čuje. I iza pulta je čovek. Bilo gde. Povećala mi se empatija tokom procesa, pa otvarajući dušu i srce, umorio sam se.

Da li je glumcu bolje kad mu je uloga koju igra draža i bliža, ili kad to nije slučaj?

– Mislim da su oba puta odlična. Ako ne liči na mene, ništa nas ne povezuje, onda je to samo drugi izazov. Kad je lik sličan, brže se dođe do rezultata, ali probudi nešto duboko. U svakom slučaju, i posle mnogo godina rada, uvek na početku novog procesa imam osećaj da sam na nuli. Navodi te da analiziraš šta sam, kako i zašto uradio. Pogledam u ogledalo i porpičam sa sobom. Oba puta su po?ednako uzbudljiva. Na jednom istražujem sebe, a na drugom nekog kome treba da se približim, uz slobodu da smislim sve. Naravno, spram pozorišne situacije.

 Kako znate da ste dobro uradili posao?

– Valjda je to kliše, „uvek može bolje“, ali je i istina. Sigurno ne može bolje od toga gde sam u tom trenutku u životu. Možda bi bilo bolje da sam nešto radio pre pet godina, ili možda još gore da sam to radio posle pet godina. Ali, u tom trenutku mislim da svaki glumac ima neke zahteve od sebe, neke lestvice i norme, koje posle izvesnog vremena profesionalno i kao čovek, pomera napred. Ispod tog nivoa se ne ide. Ne govorim sebi: „Hej, ja sam to već uradio, a imam pet rečenica pa ću lako, baš me briga.“ Profesor Šandor Laslo mi je prodao tu foru još na akademiji, zahvalan sam mu na tome jako, da ne postoje velike i male uloge. Već sam iskusio da je to malo drugačije u pozorištu, ali ne dopuštam sebi da bude drugačije. Ja volim da spavam, volim mirno da zaspim, a za to je potrebno da budeš čist. Sam pokušaj da uspeš u onome što radiš će te umiriti, jer si stvarno dao sve od sebe. Evo i sad u procesu, ne može da prođe proba, da radimo tri scene, a ja da ne znam tekst stopostotno. I to dve nedelje pre premijere. Došao sam do toga šta želim stvarno da usvojim - da nemam bagove. Naravno, blokade uvek mogu da se dese, ali koliko mogu ja ću to da uradim, a sve ostalo je život.

 Kako znate da ste ukačili repliku, radnju, emociju, ne samo naspram sebe? Da li to dođe od reditelja, od kolega, sa aplauzom, kritikom, ili možda nekom nagradom?

– Kod mene je miks svega toga. Posvećenost i unutrašnji mir da sam barem to o čemu sam razmišljao i pokušao, uz indikacije reditelja, da sam ispunio, da je bilo na mestu, tačno naspram svega što radimo. Jako je interesantno kad se apsolutno ne slažem sa rediteljem, ali i tu sam posle niza godina došao do toga da za sebe nađem nešto novo, nešto što me interesuje. Aplauz je dobar, ali to je nešto što dođe na kraju. Aplauz nema uticaj na stvaranje. Svaki glumac voli kad ga voli publika, voli taj osećaj. To je više nešto lično, ljudsko, nego stručno. Mala anegdota – „Knjiga o džungli“, mjuzikl, kolikvijum iz četvrte godine, publika je razbila kuću aplauzom, nama puno srce, iako znamo da smo ponešto i zeznuli. U roku od pola minute, stiže poruka da nas čeka profesor. Ne da smo izribani! Mi smo osetili da nas publika voli i krenuli da glumatamo (smeh). Ali, prijalo je i nama, a prijalo je i publici, ali čovek koji nas je vodio iskoristio je priliku da naučimo još jednu lekciju, da nam objasni da to što je publika super doživela predstavu stručno ne znači da je ona bila dobra. I inače sam takav, kada razmišljam zašto sam došao do ovog poziva, imam potrebu ne da pliz ju, nego više da dobijem fidbek. U pozorištu fidbek stiže jako brzo, iz dana u dan, s probe na probu, pa još dodatno pred publikom i strukom.

 To ste sada osvestili, a kad se vratite kroz vreme, kako je to bilo, zašto ste upisali glumu?

- Jako me privukla sloboda, a unutar jako disciplinovane strukture. Dobio sam oboje. Bez discipline, ne može dobro da se radi, a usput imam veliku slobodu da stvaram, maštam, izmišljam, smišljam, kreiram drugog čoveka i proživljavam ga. Uvek sam bio i biću loš iz matematike, fizike, na drugi način me to interesuje, pogotovo sad kad imam decu, pa radimo kod kuće eksperimente, a taman smo na istom nivou (smeh). Ali, kad bih dobio ulogu profesora matematike, ne bi mi bilo mrsko da sve to proučim. Privuklo me i to što su se oko pozorišta uvek okupljali neki dobri ljudi, veseli. U svojim očima sam sebi često još uvek isti onaj koji je upisao akademiju. Ne starim iznutra. Imam taj osećaj. Iskusniji sam, prošao sam dosta toga, ali još gori ta vatra za stvaranjem i za ovim što radim.

 Vaša diplomska predstava se zvala „Slepa ulica“, a otvorio Vam se put do „Idiota“. Simbolički govoreći, eto dobrog šlagvorta!

– To je poput sveta Ameli Pulen. Stoji tabla da je slepa ulica, a ti uđeš i vidiš ciglu koja stoji izvan zida, namestiš je i otvore se neka vrata. Uđeš i o?ednom si u nekom sasvim trećem svetu, gde ima još tih vrata, prostorija, ulica... A neko samo prođe pored table. U životu mi je baš dosta pomogla gluma, zato što smo nesvesno sami sebi svojim ulogama terapeuti. To sam pogovoto složio u sebi tokom kovida. Ja 20 godina nisam imao pauzu šest meseci, a da ne igram ništa, niti imam proces. Bio sam sa porodicom i počeo da osećam neku lampicu kako se pali. Prođe maca ulicom, a ja se rasplačem. Tada sam počeo da shvatam koliko su uloge za mene ventili za emotivno čišćenje. Nije beg, ali nekako tu ostajem sam sa sobom, da li u garderobi ili iza paravana, dok čekam da uđem na scenu. Falilo mi je to tokom karantina i super mi je bilo što smo posle prvu predstavu igrali „Anu Karenjinu“, koju obožavam. A kovid je doneo i neka druga razmišljanja – šta ako se zatvore pozorišta? Dosta toga bih rešavao opet iz glumačkog poziva. Pristup je - ne znam, ali hajde da to rešimo, da uradim najbolje što mogu, a ako još može kreativno, onda super!       Igor Burić