„Ibi the Great” Andraša Urbana u NP Sombor: Didaskalija iz naroda

Pa posle kad ih vidim u salonu, kafani, ulici, pijaci, kako se drže, razgovaraju i smeju se. Kako samo oni znaju da se zabavljaju. Žive ljudi. Znaju da žive. Uživaju! A onda, kad treba nešto javno da se kaže, oceni, bilo da je reč o pozorištu, filmu, politici, medicini, ma, sve znaju! I svi ih slušaju. Gledaju u njih kao bogove. A kako i ne bi, kad su godinama učili da govore, da budu otmeni. Lepi su, svi su lepi! Baš ih nešto volim. I zavidim im. Na akademiji od svakog predavanja prave žurke, vežbe su im poput treninga obešenjaštva, bedastoće. I šta tu smeta što ti posle desetak, petnaest godina karijere treba jedan doktor za interne probleme, jedan za bolesti ovisnosti, jedan terapeut za romantične veze, a jedan da te integriše. Što te pljuju kolege, tehničari, kritičari, što kad pogledaš u ogledalo ne znaš da li vidiš sebe. Na konferencijama za novinare, kad najavljuju premijere, stalno pričaju kako im je proces rada bio sjajan. Kako vole to što rade. I ne kukaju što su im male plate. Status zvezde mnogo više se isplati. Tu su i serije, reklame, dobro pivo, veš mašine, jeftini krediti. Žao mi je što ih na okruglim stolovima teraju da pričaju o ulogama, kako su gradili svoje likove, smaraju ih. Teško im je i kad posle mukotrpnog školovanja neće niko da ih zaposli, prebacuju im da ih je previše, da su samo glumci. Ali, drago mi je da kad ih jednom dobar reditelj uzme u podelu, eto odmah iza ćoška - televizija, bioskop, crveni tepih, Kan, Mostra, Berlin. Najviše još volim kad počnu da režiraju, žiriraju, selektuju, postanu direktori drame, ma i pozorišta u celini, a onda znaju da uđu i u vladu, šteta što to bude samo zbog kulture, jer ko bi bolje od njih znao o čemu je tu reč. I razumem ih, naš narod ionako ne voli da ide u pozorište, osim ako mu nije do neke komendije. Ja bih njih birao i za predsednike, predsednice još bolje.

Evo, nešto kao u predstavi „Ibi the Great“ u Somboru. Onako, mali grad, malo pozorište, glavni glumac iz Kljajićeva, zaželeo se čovek, čovečuljak, glavne uloge i došao reditelj, Andraš Urban, inače baš nezgodan lik, voli više da se bavi sobom, glumcima, politikom, nego samom dramom, i – dao mu je. I igra mali, ne znam ni kako se zove, kao pravi. Kao zmaj. Vidi se, frka mu je malo, trema radi, ali ubi se on i pokida svoje. Izubija i plemiće, i vlastelu, i ministre iz vlade, i narod celi. „U rupu s njima!“, viče. „Sam ću!“, kaže. Ma šta kaže, peva čovek, od muke: „Sve ću sam“. Moram, što bi reklo moje dete. A tek žena što mu je! Nju igra glumica što lepo izgleda, još i kćerka nekog badže iz Zrenjanina, pa je uzimaju da unosi tacne. Pokida i ona!

Odigra ulogu kao velika, zna da đuska i da peva, na mestu joj je kretnja i rečenica svaka, pa će ti i ona: feminizam, pravi muškarac, pozorište treba ovo-ono, kako ćemo bez njega bilo šta da naučimo, da heklamo, kuvamo, popravljamo... A pokrade sve i pobeže! I ne znam što baš oni, tako nikakvi da im se dozvoli da igraju glavne uloge i zaposednu tron. Ama njih dvoje, k'o da su živeli zajedno, k'o da znaju šta rade i gde mi živimo. A ne, ne, ne. Ne! Predstava nije o njima, o nama, pogotovo ne o našim vlastodršcima, živi i zdravi da smo, radili još vrednije, kad već ništa ne vredimo, pa ni komad naše grude. Pardon, rude. Lepo nam je objasnio na početku predstave jedan malo veći po gabaritima, ali mlad glumac, njega bi da zaposle, iako mu nije jasno, jadan, tek se ispilio sa akademije gde ih uči neki Stanislavski, da u savremenom svetu (pozorišta) ne možeš da odbraniš lika, ako nisi u stanju da odbraniš sebe. Džabe bildaš i ulaziš u psihologiju konja. Ma, pravo predavanje nam održao! Reč je o Poljskoj – kaže on. Ne o poljskom ve-ceu, nego o državi. To se sve zbiva tamo, nije kod nas. I da je najbolje da ćutimo. Pravo da vam kažem, laknulo mi je. I mnogo lakše bilo sit da se ismejem na prazan stomak, kakvih sve budala ima. Ne znam samo šta mu je značilo to da će on da igra didaskalije, posle mi je bilo sumnjivo što svi oni naginju ka tom maslu što nije Alfred Žari u „Kralju Ibiju“ napisao, „Narode moj“, ja čitao, nego valjda dramaturg u ženskom rodu. A piše da ima i kompozitorka, mada mi je na trenutak sve ličilo da jepredstavu komponovala Marina Ambramović.

Joj, nije Marina Abramović, nego ona što je pisala narodnjake, slično se zove. Prepraviše klasiku, isprevrtaše i glumce šta oni misle o tome, ma haos jedan, ali publika viče i skače, dobacuje, plješće, k'o da im je svima stvarno stalo do još jednog ludila. A mislim se, i mene uhvatila nekakva euforija, kako mi je baš drago što su rasturili scenu i tog Žarija, najeli se govana i nahranili narod džumbusom jednim u sred hrama od Talije. Sreća, pa to sve nije nikad viđeno kod nas, a i nije za nas. Ne odnosi se ni na kog i ni na šta konkretno. Osim na glumicu jednu, nju znam, igrala baš Živku Ministarku na Sterijinom u Novom Sadu. Njoj odbilo od plate što nije htela da igra tu didaskaliju, šta li. Nju i još jednog, vidi se i kod njega po gestu i govoru, sigurnosti i držanju, iskusnijeg glumca. E, kod njih dvoje u solo scenama može čovek i da se rasplače komotno, iako se on na ništa nije žalio. Njemu je sve super i potaman, samo čudno nešto viče dok to govori. A bili direktori, hej, oboje! Sad ih skinulo u gaće i potpokušulju, još čizme obuklo, izjednačilo s onim mladima, pa tek na kraju obuklo onako, da lepo izgledaju dok glume srećan kraj u najsrećnijem od svih mogućih svetova, čak i od Nemačke. 

Igor Burić