Govorna mana u Subotici: Pod sjajem pravih zvezda

U drami, problem sa ovim ima ne glumac Mišel, nego političar Petar, koji od Mišela traži pomoć.

Drama postaje bermudski trougao kad se u njihov odnos umeša glumica Slavica, imuna na Mišelovo “savršenstvo”, zato laka na Petrove “mane”...

U Narodnom pozorištu Subotica, “Govornu manu” Gorana Markovića režirao je Petar Jovanović, kao intimnu dramu koja zahvaljujući okrenutosti pozornice (publika je na sceni, a glumci se u ključnim momntima obraćaju bukvalno i metaforički ispražnjenom auditorijumu) dobija primereno snažne društvene i političke reference.

Izvesna didaktičnost - zašto se političar obraća umetniku i da li to veštački uvećava značaj pozorišta u društvu ili samo potcrtava staru istinu da sve može da se posmatra kao gluma - nije smetala vešto napisanom tekstu i reditelju koji je ostvario dinamičnu dramaturgiju, prvenstveno zahvaljujući igri glumaca, ali i scenografiji i dizajnu svetla Dijane Radosavljević Milović.

Garderoba kao centralno mesto radnje, menja se tokom sve većeg i većeg upliva Petrovog isprva skrivenog, kasnije otvoreno manipulativnog i moćnog ega, u odnose Slavice i Mišela.

Prvo liči na klasičnu predstavu glumačke garderobe, da bi tokom predstave materijali, ogledala, svetla, bili sve sjajniji, izveštačeniji i moderniji, u savremenom smislu naglašavajući sve veću, skuplju, šljašteću ispraznost, pokazujući ko je prava “zvezda” predstave.

Likom Petra istinski ovladava Dimitrije Dinić, koji nije imao prilike da se pokaže u ovakvom svetlu, prozračne i velike dramske uloge. nenametljiv i snishodljiv, on postepeno preuzima situaciju u svoj ruke, pokazjujući da ga ne zanimaju toliko Mišel i Slavica, koliko ovladavanje ljudima.

Kako polako nestaje diskretno izvedena govorna mana, tako nestaje i njegov plašt dobronamernog čoveka, koji se u sve meša i razume.

Slavica Jovane Belović takođe otkriva mladu i veoma zagriženu, kvalitetnu glumicu koja i pored nešto manjeg ikustva od lika u drami, sve vreme deluje kao da tačno zna šta igra.

Nesigurnost, izgubljenost, pomešanu sa čvrstinom i odlučnošću da izađe na kraj i sa Mišelom i sa sobom, svojom karijerom u zastoju, ne birajući sredstva, zbog čega joj se i omakne da padne na Petrovu neprimetno izveštačenu blagoglagoljivost.

U ulozi Mišela je Vladimir Grbić koji nije tako mlad i neiskusan glumac, ali zato ima težak zadatak da odigra mnogo starijeg i iskusnijeg, “cara”, “profesora” i “prvaka” glume.

Nivo razlike, evidentan i u tekstu, malo uštinutom na tom nivou, prisutan je u predstavi, mada nije toliko smetao doživljaju da je Mišel bard, što Grbić ponekad i naglašeno igra, ne praveći velike prelaze kad se vraća u svoj pođednako egzaltirani ljudski lik iza scene, u garderobi, pred Petrom i Slavicom.

“Govorna mana” u Subotici je jedna lepa, zaokružena predstava koja promoviše kvalitetan domaći dramski tekst, kao i mlade glumce koji su “deficitarna roba” u tržišnoj utakmici koju umetnosti opet nameće politika.

Nema isuviše napadno angažovanih detalja, ali ima ih dovoljno. I sa malo nekad bude mnogo više, jače i jasnije.

Igor Burić