Glumice Bojana Milanović i Sonja Isailović: Radost igre i druge priče

Da, obe igraju Dženis u jedinstvenom i upečatljivom pozorišnom ostvarenju o životu i smrti rokenrol heroine druge polovine dvadesetog veka. Ili o životu i smrti svakog od nas, ko se ne uklapa u društvene obrasce. O muzici koja je ponovo prodisala, bez respiratora...

Pozorišni život u Srbiji, bar u Novom Sadu, usled poznatih razloga, stao je posle premijere ove predstave, a možda će i da se nastavi, jer u avgustu će najvrovatnije biti održano Sterijino pozorje na koje je pozvana i “Ko je ubio Dženis Džoplin?”. Bez ijednog repriznog izvođenja, sa vremenom za odmor na pretek, Bojana i Sonja su i te kako željne da ponovo zaigraju pred publikom, koja je, za pretpostaviti, pođednako željna da se vrati u pozorište.

Koliko vam je bila bliska Dženis Džoplin i njen život, muzika, pre nego što ste se upustile u rad?

Sonja: Što se tiče vremena u kom je živela Dženis, znala sam ga kroz muziku koju privatno slušam, bluza. Nisam puno znala o problemima koji su je mučili, segregaciji, slobodama, o Yenis kao ličnosti. Time sam počela da se bavim pre dve godine, kada smo se dogovarali o radu na predstavi.

Bojana: Meni su i to vreme, i njena muzika, i sam lik, bili potpuno nepoznati. Posle dogovora sa rediteljkom Sonjom Petrović, koja je veliki fan Dženis Džoplin, počela sam da se spremam za ulogu gledajući dokumentarce, čitajući biografije... Čak smo i zajedno to radili, uspevajući da se bolje upoznamo sa materijalom za predstavu.

Šta mislite da je bilo ključno za uspeh vaše predstave, koju je zdušno prihvatila i publika i kritika?

Sonja: Mislim da je to zato što smo mnogi iz ekipe drugari još sa Akademije, i da bi nas bilo stid jedni drugih da se tome nismo posvetili u potpunosti. Čak smo se utrkivali u tome, u odgovornosti, u tome da ne izneverimo jedni druge. Predstavu smo radili u Srpskom narodnom pozorištu, ali sve vreme sam imala osećaj kao da smo na Akademiji. Nismo imali osećaj ni o kakvim honorarima, scenografijama, kostimima koji se za nas spremaju. Ta zajednička, iskrena energija, briga o tome šta će posle svako od nas moći da kaže, dovela je predstavu na viši nivo.

Bojana: Nama je još profesorka Jasna Đuričić, a u predstavi nas je još troje iz iste klase, govorila uvek: “Deco, nemojte se šaliti kad dobijete da igrate velike likove!” To na je govorila i inače, za svaku predstavu, temu, ulogu... To učenje o odgovornosti mi je bilo jako bitno. Svi ti ljudi iz toga perioda i sama Yenis su mi tako postali jako važni. S obzirom da smo Sonja i ja dobile zadatak da igramo jednu ličnost, mnogo smo razgovarale i upravo to naše preispitivanje - da li je dobro, dovoljno, da li možemo još - cela ekipa, bend “UV” koji se jako dobro uklopio, autorski tim, doveo je do toga da nikakvi problemi nisu mogli da nas poljuljaju, niti su nas se ticali. Kad radite u instituciji, dolazi do raznih, glupih nelagoda, tehničkih pitanja koja toliko mogu da utiču na energiju, čak i smisao predstave, ali mi to nismo dozvolili. I naše nedoumice, sukobe na probama, uspeli smo da učinimo produktivnim. Nismo razmišljali o rezultatu, nego samo našoj postavci prema tome.

Kakav je za glumce taj prelaz iz škole, zaštićenog prostora, u otvoreni, “poslovnu arenu”?

Bojana: Koji god profesor da vam predaje, šta god da završite, uvek sve zavisi od nas samih. Sa našom dozom svesti o pozorištu, sceni, kolegama, gradimo kvalitetne uloge, predstave i odnos prema poslu. Čini mi se da novosadska akademija u tome prednjači i da se sve više priča o njenim studentima. Radila sam i na beogradskim scenama, mislim i da na filmu i drugde smo u stanju da pronađemo sebi odgovarajući kostim i prilagodimo replikama režiji... Osećam kao da smo školovani za mnogo više, nego samo za glumu. Ne oslanjamo se na ljude sa strane koji će nam sve doneti na gotovo.

Sonja: Meni je drago da smo dovoljno dugo bili posvećeni zadacima nastave, da se nismo prerano osamostaljivali. Dovoljno dugo i da nam se smuči akademija, pa da počnemo da pravimo svoje korake. Imala sam sreću da prelaz bude postepen, jer sam prvo sarađivala sa rediteljem Nikitom Milivojevićem, koji mi je bio i profesor. Posle sam radila dva puta sa Sonjom Petrović, i stekla poptuno poverenje. Ne postavljam suvišna pitanja, niti se mučim sa ljudima koji su zaduženi za produkciju jedne predstave.

Koju ste dragocenost poneli sa iz predstave o Dženis Džoplin, iz tog “kopanja” po sebi i svetu u kojem živimo i i umiremo?

Bojana: Ne znam da li može da se izdvoji jedna i da li je to odgovor na pitanje, ali meni je ovo bila jedina uloga i predstava u kojoj sam se osećala kao da publike nema. O tome sam stalno slušala i bilo mi je teško da to zamislim, a dogodilo se. Doživela sam i to, da se izbrišu sve granice. Znam da to ne znači da će uvek biti tako, ali srž toga je da na sceni, ili u kući, postoji samo ono što igraš. U ovom slučaju, bila je to Dženis i svaka njena pesma.

Sonja: Na probe sam dolazila sa jednom energijom, a posle neke scene ili pesme nisam mogla da verujem šta sam nalazila u sebi. Uživala sam u bolu, navukla se na to. Dženis je otkrila u meni doslednost, uverenost da svako od nas u sebi nosi nešto unikatno. Ta njena samouverenost nas je izvukla, štitila.   

Nakon premijere “Ko je ubio Dženis Džoplin?”, izgleda da ćete prvu reprizu imati na Sterijinom pozorju!?!

Sonja: Nismo se ni nadali tome, svu energiju smo usmerili samo na premijeru, ali za vreme karantina sam razmišljala zašto je predstava pozvana i mislim da je to zato što je ponudila nešto novo, otvorila neka vrata, uvela muziku na vrlo zanimljiv način, ostajući u okvirima pozorišta. Iskrenoj energiji ne može da se odoli, a potrefilo nam se i to.

Bojana: U šali smo govorili da ćemo na Sterijino. Kad se to stvarno desilo, bilo mi je drago što konačno mladi, neafirmisani ljudi, uspevaju nešto bez ikakvih mistifikacija. Konačno je neko to prepoznao, tu našu želju. Pre pet godina sam završila akademiju i uvek sam osećala nepravdu kad nešto nije bilo kako sam zamišljala i u šta sam verovala, pa mi je glavni utisak bio da smo ovo stvarno zaslužili.

Šta vam je u ovom proteklom, nadajmo se i prošlom vremenu, preokupiralo misli, šta ste radile sa silnim “slobodnim vremenom”?

Bojana: Raduje me što ćemo opet da se vratimo u pozorište, nadam se u najkraćem mogućem roku. Siniša Mihajlović je izjavio kako će biti divno ponovo igrati fudbal. Tako je i kod nas. Sva ta radost igre će nam sada duže trajati.

Sonja: Na premijeri “Dženis” eksplodirali smo poslednjim atomima snage i maštali kako ćemo se jednog dana odmoriti. To je vrlo brzo došlo i toliko dugo trajalo da sam shvatila koliko je sve neizvesno, koliko svaka predstava može biti poslednja. I sledeći put ću je igrati kao da je poslednji put. Verujem da će nam “nova normalnost” doneti osećaj da smo važniji i u pozorištu.

Igor Burić