Glumica Minja Peković: Čovek koji je radosniji sve drugačije podnosi

To je učinila i autorskom monodramom „Bravo za klovna”, koja je nastala po motivima dnevnika, koje je pisala tokom lečenja od karcinoma dojke pre tri godine, a kojom propituje život, ali i svet oko sebe, pronalazeći usput novu ličnost, veru i nadu - izlečena i u, kako i sama izgovara u ovom komadu, novoj koži. Sve to bez patetike, ali sa ogromnom dozom hrabrosti koju pokazuje svaki put kada pred punu salu stane i ispriča priču o izlečenju, pokazujući nam da bolest ipak ne mora da se posmatra sa strahom i fatalistički. U intervjuu za Dnevnikov TV magazin glumica, ističe da je, kada se razbolela, i sama najpre bila u grupi onih koji bi se najradije sakrili i lizali sopstvene rane u toj „pećini”.

– Moja prva odluka bila je da niko ništa ne zna i mislim da to dolazi iz stava da je kod nas bolest i dalje tabu. Pretpostavljam da je u osnovi toga strah. Kada god čujemo za nešto što nazivamo teškom bolešću u našoj glavi uvek je strah od fatalnog ishoda i o tome se ne priča. Nemamo odgovor, a ni nadu kako za sebe tako ni za druge. Onda je čovek tako uplašen bi se najradije sakrio i pobegao. Shvatila sam to i prepoznala i kod sebe, a onda, u jednom trenutku, odlučila, nije to došlo preko noći, već u čitanju raznih štiva, razgovorima sa samim sobom, odlascima na psihoterapiju, da je možda to prilika da neku svoju zatvorenost probijem. Pitala sam se šta je smisao sakrivanja, šta ću time da dobijem i kada sam odlučila da apsolutno ništa više ne krijem meni je bilo lakše, pao mi je kamen sa srca i ogroman teret. Kad hoćeš nešto da sakriješ moraš nešto i da lažeš, a to je zamorno i strašno trošenje energije. Kad ti više ništa od toga ne moraš onda kreće sloboda. Od odluke da budem otvorena i da pokušam da prigrlim otvorenost već je nastala neka ideja u povoju – priča nam glumica Minja Peković i objašnjava da predstavom „Bravo za klovna” nije želela da svoju priču o lečenju i ličnoj transformaciji donese tako da ona bude polivena crnom bojom, već da publici daje veru i nadu.

– Želja mi je bila da sve emocije koje se publici dese izađu i da ostane osećanje radosti, elana, poleta, da dobiju motivaciju, a ne da se ukopaju u strah, užas, gnev, jer sve te emocije jesu one koje izlaze prve. One i treba da izađu i odu jer da bi čovek stvarno nastavio dalje treba mu neki motor, a ove ga vuku nazad. I ja sam u jednom trenutku pomislila: „Zašto je meni bolest poslata? Zašto je poslata bilo kome na ovom svetu”, a onda i razmišljala da možda nije tu da bi me uništila, već da me spase. Čim se ta perspektiva izvrne ti postaješ radosniji. A čovek koji je radosniji sve drugačije podnosi. Kada se setim svih hemioterapija, tad kada sam se mentalno najbolje osećala, najlakše sam ih podnosila. To možda zvuči apsurdno, jer lek je lek, hemijska supstanca koja ima određeno dejstvo, ali naša psiha je drugi deo lečenja i ona igra veliku ulogu.

S čime to sve klovn u predstavi, sem bolesti, žonglira?

– Klovn ne uklanja prepreke, ni one najgluplje. On se sa svakom hvata ukoštac. Zato je nama uvek, kad gledamo klovna, smešno, slatko i simpatično to koliko on ne odustaje. Priča o neodustajanju od sebe, svog života, ma kako delovalo i slatko i smešno i glupavo, ipak je važno i motivišuće - indukuje radost. Svi mi znamo da klovn plače, ljuti se, šutira stolicu koja ga ne sluša, balon koji mu se izbušio, ali ne odustaje i on se u toj borbi raduje. Ta radost dok se čovek suočava sa preprekama mi je bila u glavi. Humor jeste jedan od najboljih lekova. Nama je on i u nacionalnom kodu. Duh naroda na ovom podneblju je takav, pa onda ako ga već ne možeš pobediti bar mu se nasmej!

Da li predstavu „Bravo za klovna” posmatrate i kao misiju da širite glas tihih boraca, koji se svaki dan bore za izlečenje?

– Bude mi drago kad dobijemo intenzivne reakcije nakon igranja predstave, ali uvek kažem da sam zahvalna što mi je poveren takav jedan zadatak. I ne samo meni, nego i celoj mojoj kući - Narodnom pozorištu u Subotici. Nama je želja da klovn stigne do svakoga kome je potreban i da dođemo do novca, jer svi znamo da su kod nas uvek neka krizna vremena, za umetnost posebno, i teško je putovati. Saglasni smo svi u tome da činjenica da ima toliko bolesnih oko nas od nas zahteva razne neke promene. Možda toga ima toliko da bismo mi kao društvo, pojedinci u nekom emotivnom, psihološkom smislu otišli korak iznad, da bismo doživeli neki kvantni skok, da nam se radost življenja vrati u nekoj većoj meri. Možda je to potrebno i ko zna šta sve još da svako sa sobom još prođe ne bi li smo sutra bili srećniji i radosniji. Ne želimo da klovn bude repertoarski potez našeg pozorišta i da to bude ekskluziva u Subotici, već da se sretnemo sa svim ljudima. Osnovna misija ove predstave je da ono što posmatramo fatalistički pogledamo iz nekog drugog ugla.

Nada u ozdravljenje postoji

U jednom intervjuu kažete: „U trenutku kad mi se uručuje najveće priznanje - Sterijina nagrada prisećam se kako šetam ćelava od bolnice do kuće, a sada čujem gromoglasan aplauz i pomišljam: život je čudo”. Merite li sada svaki svoj uspeh drugačije?

– Apsolutno! Sistem vrednosti se u svakom od nas u takvim okolnostima promeni, lista prioriteta izvrne se naopačke, a onda, samim tim, i nešto što označavamo kao kategoriju uspeha počinje drugačije da se vrednuje. Za nas je, kada nam je sve potaman, uspeh deo onoga što zovemo ambicija. Svaku nagradu više ne doživljavam kao dostignuće, već kao znak da sam na dobrom putu. Sama činjenica da sam dobila neke od najvažnijih nagrada omogućile su poziv da se radi predstava „Bravo za klovna”, a svaki aplauz posle nje za mene je znak da nada i vera u neko bolje sutra i naše ozdravljenje postoji. Ljudi to pozdravljaju aplauzom, ne moj ego u datom trentku, nego ideju. Jedna od najlepših poruka mi je jedna žena poslala glasila je: „Samo da znaš, sledeće nedelje imam biopsiju i ne bojim se. Hvala za klovna. Bravo za klovna”. Ako merimo uspešnost, za mene je to ono od čega se naježim kao umetnik!

I da ne prestanemo da mašemo krilima?

– Da, apsoltuno! Vrlo lako čovek živeći svoju realnost, želeći da bude objektivan, odustaje od nečeg što nije puki san radi sna, nego je deo njega i prilika je da bude autentičan i svoj, pa mi iz raznih kalkulacija izgubimo nit sa samim sobom. Onog trenutka kad svako od nas izgubi nit sa samim sobom, odustane od sebe, odnosno spusti krila, kvalitet života, u najmanju ruku, opada, a da ne pričam da su bolesti odmah sledeća stanica. Čovek koji ne oseća sreću i zadovoljstvo u opasnosti je raznoj.

Kako se kreće u život „ispočetka” nakon izlečenja i izolacije? Kako takva promena utiče na osobu koja se našla u potpuno novoj koži, sa novom verom i nadom koja se u međuvremenu rodila?

– Imala sam tu sreću u nesreći da budem, em zbog korone, em zbog imunokompromitovanosti usled hemioterapije na kojoj sam bila, dodatno izolovana veoma dugo. Zbog toga sam imala vremena da se bavim sobom, da se restrukturiram, da vidim šta su dotrajali obrasci ponašanja koje mi svi napravimo u nekom trenutku kao odbrambeni mehanizam. Sa takvim delovima sebe sam se suočavala i sa time da li su oni stvarno „ja” ili sam ih nalepila na sebe, pa ih sad tako vučem kao neki balans. To je sve trajalo tokom izolacije, a onda se život vratio u kolosek pa sam dolazila u situacije u kojima bih ja, ona od pre, postupila na određeni način, a sad to moja svest, koja je doživela neku transformaciju, konstatuje sve, ali emocije idu kao autopilot. Taj autopilot vozi već 30 godina zadatu rutu i radi to mehanički. Hoću promenu, ona jeste u mojoj glavi, ali kako sve to složiti? Često mi se dešavalo da izađem iz svog starog obrasca i da to ne mogu to da uradim velikom brzinom, pa da onda usled nekog dešavanja nemam reakciju (smeh), jer se u meni dve pobiše sile! I dalje to nije završen proces, ali kada već počne čovek oseća motivaciju jer oseća benefite.

Vladimir Bijelić