Глумица Миња Пековић: Човек који је радоснији све другачије подноси

То је учинила и ауторском монодрамом „Браво за кловна”, која је настала по мотивима дневника, које је писала током лечења од карцинома дојке пре три године, а којом пропитује живот, али и свет око себе, проналазећи успут нову личност, веру и наду - излечена и у, како и сама изговара у овом комаду, новој кожи. Све то без патетике, али са огромном дозом храбрости коју показује сваки пут када пред пуну салу стане и исприча причу о излечењу, показујући нам да болест ипак не мора да се посматра са страхом и фаталистички. У интервјуу за Дневников ТВ магазин глумица, истиче да је, када се разболела, и сама најпре била у групи оних који би се најрадије сакрили и лизали сопствене ране у тој „пећини”.

– Моја прва одлука била је да нико ништа не зна и мислим да то долази из става да је код нас болест и даље табу. Претпостављам да је у основи тога страх. Када год чујемо за нешто што називамо тешком болешћу у нашој глави увек је страх од фаталног исхода и о томе се не прича. Немамо одговор, а ни наду како за себе тако ни за друге. Онда је човек тако уплашен би се најрадије сакрио и побегао. Схватила сам то и препознала и код себе, а онда, у једном тренутку, одлучила, није то дошло преко ноћи, већ у читању разних штива, разговорима са самим собом, одласцима на психотерапију, да је можда то прилика да неку своју затвореност пробијем. Питала сам се шта је смисао сакривања, шта ћу тиме да добијем и када сам одлучила да апсолутно ништа више не кријем мени је било лакше, пао ми је камен са срца и огроман терет. Кад хоћеш нешто да сакријеш мораш нешто и да лажеш, а то је заморно и страшно трошење енергије. Кад ти више ништа од тога не мораш онда креће слобода. Од одлуке да будем отворена и да покушам да пригрлим отвореност већ је настала нека идеја у повоју – прича нам глумица Миња Пековић и објашњава да представом „Браво за кловна” није желела да своју причу о лечењу и личној трансформацији донесе тако да она буде поливена црном бојом, већ да публици даје веру и наду.

– Жеља ми је била да све емоције које се публици десе изађу и да остане осећање радости, елана, полета, да добију мотивацију, а не да се укопају у страх, ужас, гнев, јер све те емоције јесу оне које излазе прве. Оне и треба да изађу и оду јер да би човек стварно наставио даље треба му неки мотор, а ове га вуку назад. И ја сам у једном тренутку помислила: „Зашто је мени болест послата? Зашто је послата било коме на овом свету”, а онда и размишљала да можда није ту да би ме уништила, већ да ме спасе. Чим се та перспектива изврне ти постајеш радоснији. А човек који је радоснији све другачије подноси. Када се сетим свих хемиотерапија, тад када сам се ментално најбоље осећала, најлакше сам их подносила. То можда звучи апсурдно, јер лек је лек, хемијска супстанца која има одређено дејство, али наша психа је други део лечења и она игра велику улогу.

С чиме то све кловн у представи, сем болести, жонглира?

– Кловн не уклања препреке, ни оне најглупље. Он се са сваком хвата укоштац. Зато је нама увек, кад гледамо кловна, смешно, слатко и симпатично то колико он не одустаје. Прича о неодустајању од себе, свог живота, ма како деловало и слатко и смешно и глупаво, ипак је важно и мотивишуће - индукује радост. Сви ми знамо да кловн плаче, љути се, шутира столицу која га не слуша, балон који му се избушио, али не одустаје и он се у тој борби радује. Та радост док се човек суочава са препрекама ми је била у глави. Хумор јесте један од најбољих лекова. Нама је он и у националном коду. Дух народа на овом поднебљу је такав, па онда ако га већ не можеш победити бар му се насмеј!

Да ли представу „Браво за кловна” посматрате и као мисију да ширите глас тихих бораца, који се сваки дан боре за излечење?

– Буде ми драго кад добијемо интензивне реакције након играња представе, али увек кажем да сам захвална што ми је поверен такав један задатак. И не само мени, него и целој мојој кући - Народном позоришту у Суботици. Нама је жеља да кловн стигне до свакога коме је потребан и да дођемо до новца, јер сви знамо да су код нас увек нека кризна времена, за уметност посебно, и тешко је путовати. Сагласни смо сви у томе да чињеница да има толико болесних око нас од нас захтева разне неке промене. Можда тога има толико да бисмо ми као друштво, појединци у неком емотивном, психолошком смислу отишли корак изнад, да бисмо доживели неки квантни скок, да нам се радост живљења врати у некој већој мери. Можда је то потребно и ко зна шта све још да свако са собом још прође не би ли смо сутра били срећнији и радоснији. Не желимо да кловн буде репертоарски потез нашег позоришта и да то буде ексклузива у Суботици, већ да се сретнемо са свим људима. Основна мисија ове представе је да оно што посматрамо фаталистички погледамо из неког другог угла.

Нада у оздрављење постоји

У једном интервјуу кажете: „У тренутку кад ми се уручује највеће признање - Стеријина награда присећам се како шетам ћелава од болнице до куће, а сада чујем громогласан аплауз и помишљам: живот је чудо”. Мерите ли сада сваки свој успех другачије?

– Апсолутно! Систем вредности се у сваком од нас у таквим околностима промени, листа приоритета изврне се наопачке, а онда, самим тим, и нешто што означавамо као категорију успеха почиње другачије да се вреднује. За нас је, када нам је све потаман, успех део онога што зовемо амбиција. Сваку награду више не доживљавам као достигнуће, већ као знак да сам на добром путу. Сама чињеница да сам добила неке од најважнијих награда омогућиле су позив да се ради представа „Браво за кловна”, а сваки аплауз после ње за мене је знак да нада и вера у неко боље сутра и наше оздрављење постоји. Људи то поздрављају аплаузом, не мој его у датом трентку, него идеју. Једна од најлепших порука ми је једна жена послала гласила је: „Само да знаш, следеће недеље имам биопсију и не бојим се. Хвала за кловна. Браво за кловна”. Ако меримо успешност, за мене је то оно од чега се најежим као уметник!

И да не престанемо да машемо крилима?

– Да, апсолтуно! Врло лако човек живећи своју реалност, желећи да буде објективан, одустаје од нечег што није пуки сан ради сна, него је део њега и прилика је да буде аутентичан и свој, па ми из разних калкулација изгубимо нит са самим собом. Оног тренутка кад свако од нас изгуби нит са самим собом, одустане од себе, односно спусти крила, квалитет живота, у најмању руку, опада, а да не причам да су болести одмах следећа станица. Човек који не осећа срећу и задовољство у опасности је разној.

Како се креће у живот „испочетка” након излечења и изолације? Како таква промена утиче на особу која се нашла у потпуно новој кожи, са новом вером и надом која се у међувремену родила?

– Имала сам ту срећу у несрећи да будем, ем због короне, ем због имунокомпромитованости услед хемиотерапије на којој сам била, додатно изолована веома дуго. Због тога сам имала времена да се бавим собом, да се реструктурирам, да видим шта су дотрајали обрасци понашања које ми сви направимо у неком тренутку као одбрамбени механизам. Са таквим деловима себе сам се суочавала и са тиме да ли су они стварно „ја” или сам их налепила на себе, па их сад тако вучем као неки баланс. То је све трајало током изолације, а онда се живот вратио у колосек па сам долазила у ситуације у којима бих ја, она од пре, поступила на одређени начин, а сад то моја свест, која је доживела неку трансформацију, констатује све, али емоције иду као аутопилот. Тај аутопилот вози већ 30 година задату руту и ради то механички. Хоћу промену, она јесте у мојој глави, али како све то сложити? Често ми се дешавало да изађем из свог старог обрасца и да то не могу то да урадим великом брзином, па да онда услед неког дешавања немам реакцију (смех), јер се у мени две побише силе! И даље то није завршен процес, али када већ почне човек осећа мотивацију јер осећа бенефите.

Владимир Бијелић