MINJA PEKOVIĆ U ULOZI ŽIVOTA Bravo za Klovna

- Otkud ti? - pitao sam je jedan dan na novosadskom Bulevaru oslobođenja, znajući da živi u Subotici.

- Iz Kamenice - odgovorila je sa kiselim osmehom. Ipak sa osmehom.

- Nadam se da nije ništa ozbiljno - notorna je glupost koju sam mogao i da preskočim. Užas mi se već video na faci, jer sam primetio da ispod kape koju je nosila, jedva viri njena kosa. Inače raskošna.

- Preguraću ja i ovo. Znaš da smo od devedesetih posebno spremni - sada je zvučala još kiselije, ali je nekako uspela da joj osmeh ođekne još zvonkije.

U predstavi „Bravo za klovna” Minja Peković je ovaj osmeh unapredila do neverovatnih visina. Ponovo je tu i scena sa koferom iz rata i priča da jednom kad ti se tako nešto desi, naučiš da nema nazad. Tu priču znam. Osetio sam je na svojoj koži i dugo joj posle predstave bio zahvalan što me je još jednom podsetila koliko snage treba da se takvo nešto prevaziđe i slobodno nastavi da živi. A mogu samo misliti koliko su joj zahvalni ljudi koji su imali posla sa opakom bolesti zvanom rak, što je ispričala sve što je u vezi sa njom doživela i podelila je na najlepši mogući način.

„Bravo za klovna” je na repertoaru Narodnog pozorišta Subotica. Predstava je nastala kao celovito autorsko delo, autentični odgovor glumice Minje Peković na bolest i vreme tokom kojeg se lečila, sa kratkim ali vrlo efektnim okvirom šta je bilo pre, a šta posle. U predstavi su, osim kofera i krletki, simbolički prisutni i njen muž i njeno dete, a teme izbeglištva, roditeljstva, egzistencijalnog straha, slobode, vere, socijalnih težnji i još mnogo toga, ako ne i sve, stalo je u tu kutiju od scene i njen poziv da se igra, da se glumi.

Taman kad sam mislio da su klovnovi iscrpljeni, taj Minjin klovn, kao neki čudesni teletabis, nije mi dao mira sat i po predstave i još toliko posle nje. Nisam mogao da zaustavim emocije, a misli su samo navirale, pa i sad, dok ovo pišem, ne znam čega prvo da se dohvatim. Na pitanje ima li još uvek lepote i hoće li ona pobediti, spasiti svet, vidim da to svaki dan radi. Predstava Minje Peković je jedan ogroman spomenik tome. oda glumačkoj umetnosti koja je često poput cirkuske, veština hoda po žici, salto na trapezu, žongliranje noževima, gutanje žileta... Kad se podvuče crta, ova predstava i nije ni o čemu drugom, osim o tome. Na stranu rat, na stranu deca, na stranu rak - „Bravo za klovna” je predstava o glumi. Pardon, glumici. Ritam glasa, tela, transformacija u nizu sekvenci koje eksplozivno slede jedna drugu, čini da se Minjin Klovn gleda poput vatrometa. Otvorenih usta. Sa uzdasima.

Način na koji je oživela pozornicu, scenografiju Marije Kalabić, sa nizom kaveza koji su poput balona od sapunice postavljeni po sceni, kostim Marka Marosiuka, noseći ga kao diva ili nepostojeća Joneskova ćelava pevačica, Minja Peković je dala sve tonove i nijanse drame, na način da ona bude gotovo apsurdna i smešna, iako to nije. Da bude pametna i lepa. Dala joj je dubinu i oblike. A svemu tome je doprineo i dizajner svetla Nikola Marinkov.

Muzika koju je koristila, pesme Edit Pjaf koje je prepevala u vlastite songove, a aranžirao ih i sa njom na sceni na harmonici izvodi Miroslav Idić, negde su i suština, i pomoćno sredstvo za Minjinog Klovna. Postavljajući paralelno u tok radnje svoju potrebu da se okruži francuskim, čitajući knjigu o životu francuske šansonjerke i poredeći svoj život sa njenim, Minja je dodatno kontekstualizovala seting za svoj vlastiti narativ. Meni bi i bez toga bio besmrtan, usuđujem se reći.  

Dok Minja igra Klovna na gostovanju u Srpskom narodnom pozorištu, sedim pored Borisa Isakovića. Sve hoću da mu kažem bravo za klasu u kojoj je bila kod njega. Sećam je se još od diplomske, čini mi se predstave „Kući”. Da nema raskoš samo u kosi, Minja je brzo pokazala i ostalim predstavama, a najviše onim u kojim se angažovala kao žena. Kao Žena u Urbanovom „Banović Strahinji”, u Frljićevom „Kukavičluku”, Šeparovićevoj „Bikini demokratiji„, da navedem tek par mojih omiljenih. „Bravo za klovna” je samo nastavak i znak da se nastavlja, iako ne bude igrala u serijama. Bravo, Minja i - hvala!

Igor Burić