Estetska lakoća naspram klisure istorijskog
Proza Danila Kiša je veoma aktuelna u poslednje vreme u Novom Sadu, ali na pozorišan način. Prvo je nedavno u Srpskom narodnom pozorištu Andraš Urban režirao „Čas anatomije“, a sada je, sa premijerom u ponedeljak, Aleksandar Popovski postavio „Grobnicu za Borisa Davidoviča“ u Novosadsakom pozorištu (Ujvideki sinhaz). Dve potpuno različite predstave!
Razumljivo, zbog Kišove „barokne“ upotrebe jezika i višeznačnog, često zagonetnog (apokrifnog) upliva u različite epohe i tematike, zbog toga što je roman zapravo hronika jednog vremena, Oktobarske revolucije i njenih junaka, koji su se u Kišovo vreme (drugoj polovini 20. veka) lako mogli dovesti u kontekst događanja u Jugoslaviji, socijalistički uređenoj zemlji, naglasak predstave, kao i sam naslov romana, na jednoj je od sedam priča, pripovetci „Grobnica za Borisa Davidoviča“, na definisanju lika i dela istoimenog junaka, odnosno na njegovoj smrti.
U dramatizaciji Ernea Verebeša, fragmentiranoj, poetizovanoj i narativno zagonetnoj po uzoru na prozni izvor, reditelj Aleksandar Popovski predstavu otvara i zatvara na grobu kao centralnom mestu, istovremeno i celu scenografiju kreirajući sa velikim, čistim površinama koje podsećaju na nadgrobni spomenik, monument.
Značaj podvižništva revolucionara se na ovaj način dovodi u tesnu vezu sa njihovom smrću, odnosno sveprisutnom ubijanju, koje je borba za ideale podrazumevala i danas podrazumeva, a smrt i smrtnost, telesnost, postaju čak i lajt motiv, na uštrb političkih ili socijalnih motiva, koji nisu izbrušeni, niti dovođeni u tešnju vezu i odnos sa svetom nekadašnjih ili današnjih revolucionarnih ideologije, ako bi se takve uopšte mogle pronaći. Podižući zakašnjeli spomenik, takoreći, pevajući odu jednom davno prohujalom vremenu, prilično je uzaludan posao, ali to autore predstave izgleda da nije zanimalo.
Ono što reditelj Popovski posebno brusi, i što je već njegov prepoznatljiv znak, jeste stilizacija igre u pravcu kreativnih i maštovitih doskočica i rešenja, kao što je, na primer, u sceni sahrane igra sa muvom, ili u sceni isleđivanja igra sa oslikavanjem lica liku koji će da bude ubijen. Snažna prikazivačka crta, efektna vizuelizacija kojoj doprinose i uzbudljivi, gotovo modni kostimi Snežane Pešić, potpuno je obojena lirskim slojevima, muzičkim elementima (kompozitor Marjan Nećak), ironičkim momentima, nalik na proizvoljne „anegdote“ koje Kišovo delo „oslobađaju“ težine, „balasta“ ozbiljnosti, bilo kakve dokumentarnosti, reference spram stvarnosti, samim tim i relevenatnosti, izuzev estetske.
Glumački ansambl Novosadskog pozorišta u predstavi „Grobnica za Borisa Davidoviča“ čine Silvija Križan, Gabriela Crnković, Emina Elor, Agota Ferenc, Atila Giric, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Ištvan Kereši, Judit Laslo, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Gabor Pongo, Zoltan Širmer. Arpad Mesaroš. Sada već poslovično, glumačke zadatke ispunjavaju bez greške, sa velikom preciznošću i uigranošću, isijavajući ono čime odiše i predstava u celini – nepodnošljivu i nerazumljivu lakoću postojanja kano klisurine istorijskog i ličnog stradalništva.
Igor Burić