„DNEVNIK” U TEMIŠVARU, NA FESTIVALU „TEST” Demonstracija moći
Demonstracijom moći mogao bi da se nazove nastup Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaza na pozorišnom festivalu „Test“ u Temišvaru. Tri puta su igrali predstave koje je režirao Andraš Urban.
„Neoplanta“, „Ban Bank“ i sada „Bilo jednom u Novom Sadu“. Prva dva bilo je dok je Urban vodio Pozorište „Deže Kostolanji“ i naviknuti na tu poetiku, primetno je bilo iznenađenje u publici, pa i delu kritike, da je „Bilo jednom u Novom Sadu“ mjuzikl za koji se stalno traži karta više. Otud i rasprava o savremenom pozorištu i kakvo je ono, koja nije sasvim iscrpila temu, jer je pokrila samo jedan deo složene pojave. U Svakom slučaju, bilo je jako lepo sedeti u publici u drugom gradu, drugoj zemlji, i uživati u onome što zaista jeste predstave sezone u gradu iz kojega dolaziš, pa i šire.
U predstavi „Nevidljive zemlje“ Sandrine Lindgren i Išmaela Falkea, Pozorišta „Livsmedlet“ iz Finske, osvetljene su nove teritorije koje su poslednjih godina česta tema u vestima, pa i u umetničkim delima. Migracije, preciznije izbeglištvo zbog ratom zahvaćenih predela, dvojac iz Finske prikazao je na veoma suptilan način, kroz teatar objekata.
Osim što pažnju gledalaca zaokupiraju minijaturne figurice koje predstavljaju zapaljene gradove, kolone ljudi, čamce, stradalnike, granične prelaze, posebno kreativno i prilično inovativno sredstvo koje uzima formu objekta u predstavi „Nevidljive zemlje“ bilo je ljudsko telo. Dvoje izvođača naizmenično postaje scenografija na način da uz malo svetlosnih i drugi efekata prevoji mišića, zglobova, kože, postaju planine, pustinje more… I na planu značenja ova postupak je doprineo emotivnoj komponenti predstave u kojoj se nenametljivo apeluje na saosećanje, negu i brigu svakog dela tela, planete.
U ovom izboru iz programa pozorišnog festivala „Test“ u Temišvaru, koji 15. put organizuje Državno mađarsko pozorište „Čiki Gergelj“ i postaje sve poznatije u ovom delu Evrope kao ostrvo autentične, uzbudljive umetničke prakse, predstaviću još performans „Ismena pleše“ Krištofa Saba, koprodukciju ansambla F. A. C. E. i Centra za vizualni performans iz Kelna (Nemačka). Ovo delo je potpuno nekonvencionalno u pogledu izraza koji čine tri odnosvna aspekta – fizički teatar, muzika i video projekcije. Fizički teatar u ovom performansu čine tri gotovo sasvim apartna izvođačka čina, od kojih najviše pažnje privlači šibari ritual vezivanja. Muzika je izrazito meditativna, tehno, sa momentima kada pređe u industrijski metal i pank, a vizualnu komponentu čine XR projekcije na sva tri zida pozorišne scene koje od pozornice gotovo da prave neku novu (virtualnu) realnost.
Igor Burić
