Dimitrije Kokanov, dramaturg: Muškarci se guše u osećajnosti

Prvo pa muško – predstavu „Kretanje“ izabrao je selektor Svetislav Jovanov u glavni program Sterijinog pozorja za ovu godinu. A ova, danas bi se reko poltički nekorektna narodna krilatica, i te kako ima veze sa dramskim stvaralaštvom Dimitrija Kokanova, koji rado preispituje rodne, patrijarhalne i druge socijalne, pa i poetske modele.

 Zanimljivo je da, “uprkos” naslovu („Kretanje“), koji podseća na neku lekciju iz fizike, kretanja u vašoj aktuelnoj drami zapravo i nema (u tom smislu), kao da sve stoji... Ono što se mrda, ako se tako može reći, pre je nešto u glavi, a zatim i iz glave. Vi to nazivate telom i prostorom, monolozima subjekata koji imaju i nemaju govornu, jezičku praksu. Da ne bi zbunili one koji nisu čitali dramu, kako ste se svega toga dosetili, odnosno kako bi objasnili ovu čudnovatu strukturu, formu koja deluje vrlo prozno, poetski?

- Kretanja naravno ima, ono je u nama i pre svega u jeziku i govoru, a to je ono što je mene najviše okupiralo i okupira kada je reč o pisanju – naša ljudska pozicija u jeziku. Pitanje, forme, kada je reč o savremenim dramskim tekstovima i praksama pisanja za izvođačke umentnosti, često je postavljano. Na različite načine različiti su autori pokušavali da odgovore na ovo pitanje. Pokušavali su da objasne svoju spisateljsku poziciju i strategiju, a ta pozicija je i moja, a to je da ukidanje pojedinih elemenata dramskog teksta ne znači da je dramski tekst nemoguć, već da je upravo posredi njegovo formalno preispitivanje i istraživanje mogućnosti pisanja za scenu bez određenih tradicionalnih elemenata dramskog teksta (kakvog ga poznajemo od Aristotelove Poetike do današnjih dana). U tom smislu moj komad sadrži neke precizno određene elemente kao što su govorna lica, tj. pet i/ili šest različitih govornih subjekata. Takođe, tekst predstavlja niz monologa, a monolog je legitimno izražajno sredstvo dramske književnosti itd. Struktura komada je takva da sam se trudio da napravim razliku između tri ljudska, muška monologa i drugog dela teksta gde sam govor dodelio prostorima, odnosno humanistički gledano subjektima koji se ne služe govorom, i na samom kraju telu kao fenomenu. Ova odluka je potekla od moje lične poetičke i teorijske zainteresovanosti za pitanje performativnosti onih tela koja nisu biološki živa tela i koje humanizam ne tretira uopšte kao subjekte. Kada u tekstu govor dodelim Fabrici i Bašti, dakle prostorima, onda zapravo pokušavam da dam mogućnost da ti prostori uđu u konfrontaciju sa tradicionalnim humanističkim govornim subjektom – belim muškarcem.

 Podnaslov (“Tehnologija i koreografija straha”), a zatim i monolozi, upućuju da je reč o specifičnim suočavanjima navedenih subjekata sa vlastitim identitetima, traumama. Oni su često u vezi sa gubitkom, osećanjima... Kojim i zašto vam je to bilo važno?

- Podnaslov je odgovor na prvi deo prethodnog pitanja –naslov „Kretanje“ označava kretanje straha u svim telima ovog teksta, pa tako i u tekstu samom, jer na kraju i sam tekst označavam kao jedno od tela. Tri bela evropska muškarca se u tekstu suočavaju sa svojim strahovima od mogućnosti da nikada neće prestati da žive u traumi trenutka kada su nekog/ nešto izgubili. Moja ideja je bila da prvi subjekt živi u strahu da ni u starosti neće moći da prevaziđe gubitak iz mladosti, drugi opet živi zrelo doba zarobljen u prošlosti, a treći nema ni prošlost ni sadašnjost on ima samo svoje anskiozno stanje koje ga izopštava, izoluje i parališe. Ovo mi je bilo važno jer mislim da je patrijarhat moguće kritički sagledati i potencijalno ga oslabiti tek kada muškarcima dozvolimo govor o sopstvenim strahovima, slabostima i osećajnosti. Evo, citirao bih jednu rečenicu iz drame „Režim ljubavi“ Tanje Šljivar, a koja ide u prilog ovoj mojoj ideji: ‘’danas u ovakvom revolucionarnom trenutku muškarci recimo imaju pravo da se oko ljubavi muče, da u ljubav jednako emotivno ulažu, imaju pravo da oni budu ti koji pamte datume, koji podsjećaju na prava i obaveze, koji žele sve da rasprave i da istjeraju mak na konac’’. Dakle, u „Kretanju“ muški subjekti govore otvoreno o svom strahu, svom pamćenju, sećanju, emocijama, paranojama, oni glasno govore ono što osećaju. Oni pre svega osećaju i govore! Tu se razbija tradicionali binarni opozit da je svojstvo muškog govora racionalnost, a ženskog osećajnost. Fabrika i Bašta su, kao imenice ženskog roda, kao ženski govorni subjekti u mom tekstu, one koje su najzad dobile mogućnost govora. Njihov govor je analitičan, racionalan i sistematičniji od govora muških subjekata koji se guše u osvojoj osećajnosti.

 Ovo je prva scenska postavka jednog vašeg teksta kod nas u pozorištima, da li ste se plašili njenog ishoda koji je, pak, uvršten u selekciju predstojećeg Sterijnog pozorja?

- Ja sam se plašio da do postavke mojih komada neće doći. A kada je Jovana Tomić predložila da režira „Kretanje“, i kada mi je saopštila da je uspešno to dogovorila sa Bitef teatrom, onda se više ničeg nisam plašio (prava retkost!).

 Zbog svog začudnog stila, da li ga se uplašila rediteljka predstave u Bitef teatru, Jovana Tomić, odnosno, kako vam se učinila odluka da bude rađen u ključu imerzivnog (interaktivnog) pozorišta?

- Kada je reč o Jovani Tomić i njenim rediteljskim odlukama, istakao bih da sam već dugo njen stalni saradnik na drugim predstavama, u funkciji dramaturga (na predstavi „Kretanje“ dramaturškinja je bila Olga Dimitrijević), tako da je ipak reč o rediteljki čiji rad i način mišljenja i osećanja jako dobro poznajem. Takođe Jovana jako dobro poznaje mene i moj način mišljenja i osećanja, pa samim tim i moje pismo. Odluka da Kretanje bude postavljeno kao imerzivna predstava se pokazala kao jako dobra za ovaj komad, odmah mi se dopala ta ideja.

 Aktuelna je i novi komad “Boli kolo”, kakav tu zauzimate stav, kolokvijalnim pitanjima - o čemu će tu da se radi i kakva će biti tema?

- „Boli kolo“ je moj komad iz 2014. godine i već su se dogodila neka čitanja tog teksta u Zagrebu, i na radiju, takođe komad je prevođen i objavljen. Jovana Tomić će režirati ovaj komad u Užicu, ako sve bude išlo po planu, na jesen ove godine. To je komad o nasilju nad ženama. Tekst je iniciran nekim stvarnim događajima koje smo u datom trenutku svi imali prilike da pratimo u medijima. Ideja je bila da nasilje nad ženama tretiram kao folklor patrijarhalne zajednice. „Boli Kolo“ je u podnaslovu određeno kao narodna ljubavna igra, a u tekstu postoji indikacija da u toj ljubavnoj igri tj. plesu samo jedno iz para ostaje da stoji – a to je u patrijarhatu naravno i nažalost muškarac.       

        Igor Burić