Černobiljska molitva i još mnogo toga na festivalu Homlend (domovina) u Kelebiji

Glumica, performerka i koreografkinja Henrieta Heni Varga ne samo da učestvuje na Festivalu „Homlend”, ona živi taj život, jer „Letnji bioskop” u Kelebiji je njena kuća, ne samo metaforički, nego i bukvalno.

- Opasnost. Bez opasnosti ne idemo dalje - ponavlja Heni, videvši moje čuđenje što je izabrala baš tu reč da odgovori na moje pitanje, dok u kuhinji sprema jedno od preukusnih jela. Toliko ukusno da sam se tokom boravka na Festivalu „Homlend”, održanom prošle nedelje, često dvoumio da li da umesto pohađanja brojnih radionica i programa, ostanem u kuhinji i napišem neki recept, umesto tekstova o umetnosti.

- Nesvesno, mi uvek idemo prema opasnosti, jer tek onda nam se otvaraju prave stvari koje zovemo život - nastavlja Heni da objašnjava, dok sve više uviđam koliko ima smisla to što govori, nekoliko dana gledajući umetnike kako na psihodramskim i radionicama posvećenim pokretu otvaraju svoje telo i dušu prema nečemu što uopšte ne deluje jednostavno i sigurno. - Mi se sve vreme spremamo za to da budemo spremni. Kad dođe opasnost, doći će i kreacija.

Odlazim zamišljen. Tu u Kelebiji su reditelj Tomi Janežič i koreografkinja Katja Legin. Deneš Debrei mi je ispričao celu istoriju „Letnjeg bioskopa”, o čemu sam već pisao za „Dnevnik”. Muzičar, kompozitor i pedagog Mate Abraham nam je svirao Baha, za koji dan će doći koreografkinja Rita Gobi iz Budimpešte, Teatar „Promena” Akademije umetnosti Novi Sad će usred noći izvesti „Černobiljsku molitvu” Svetlane Aleksijevič, u režiji Jasne Đuričić... Zaista bogat program za nekog ko voli da se bavi duhom. Činjenica da se odvija u sred prirode, na salašu pretvorenom u rezidencijalni boravak za umetnike svih fela, čini da je osećaj još potpuniji - nema foliranja.

- Kelebija je prostor otvaranja, mog sazrevanja, istraživanja, rada na sebi, siguran prostor, dom... - ne prestaje da sa ljubavnim zanosom opisuje šta za nju znači „Letnji bioskop” u Kelebiji glumica Staša Blečić. - Približio me prirodi, sebi, čoveku, a samim tim otvorio mi maštu i kreativnost, jer pre ovoga sam imala mnoge blokade na glumačkom planu. Blokade koje su se kroz neverbalni teatar, ples i pokret otpušile, otčepile.

Stašu Blečić sam prvo upoznao pre nekoliko godina kao glumicu, u predstavi „Tri zime” Tene Štivičić, u režiji Jasne Đuričić. Sada je upoznajem i kao osobu. A njoj je za upoznavanje sebe najvažnije bilo to što ih je profesor Deneš Debrei dovodio u Kelebiju na radionice u toku kojih su mogli da se isključe iz poznatog i otkriju nešto novo.

Nesvesno, mi uvek idemo prema opasnosti, jer tek onda nam se otvaraju prave stvari koje zovemo život (Heni Varga)

Uf, još dan, dva ovde i opet ću imati onaj problem da ne želim da se vratim kući, razmišljam u sebi. A i naglas. Svi koji su tu me razumeju. Kuća je tamo gde si ti. Gde se osećaš svojim.

- Više volim dom - ipak me prekida i ohrabruje kristalni glas i pogled Lune Šalamon, koja je tu kao deo Departmana za scenski dizajn Fakulteta tehničkih nauka, zadužena za praksu studenata ali, što je još važnije, kao jedna od organizatorki koje su prvi put u životu znatno olakšali posao Heniki i Denešu na prenošenju znanja i iskustva, stasavajući uz njih i preuzevši vodeće uloge na Festivalu. Luna objašnjava da joj je dom važniji od domovine, a da je razlika u tome što kod kuće možeš da budeš i sam, dok domovina više voli društvo.

- Domovina ne voli da bude sama. Zato smo tako i nazvali Festival. Tu smo zajedno, ujedno. Dajemo mnogo, jer je sve tu stvoreno i napravljeno da se deli - kaže Luna, podsećajući se da je sa Heni i Denešom u „Letnjem bioskopu” u Kelebiji od 2017. Sad je mozak operacije, smeje se dok govori.

Igor Burić