Чернобиљска молитва и још много тога на фестивалу Хомленд (домовина) у Келебији

Глумица, перформерка и кореографкиња Хенриета Хени Варга не само да учествује на Фестивалу „Хомленд”, она живи тај живот, јер „Летњи биоскоп” у Келебији је њена кућа, не само метафорички, него и буквално.

- Опасност. Без опасности не идемо даље - понавља Хени, видевши моје чуђење што је изабрала баш ту реч да одговори на моје питање, док у кухињи спрема једно од преукусних јела. Толико укусно да сам се током боравка на Фестивалу „Хомленд”, одржаном прошле недеље, често двоумио да ли да уместо похађања бројних радионица и програма, останем у кухињи и напишем неки рецепт, уместо текстова о уметности.

- Несвесно, ми увек идемо према опасности, јер тек онда нам се отварају праве ствари које зовемо живот - наставља Хени да објашњава, док све више увиђам колико има смисла то што говори, неколико дана гледајући уметнике како на психодрамским и радионицама посвећеним покрету отварају своје тело и душу према нечему што уопште не делује једноставно и сигурно. - Ми се све време спремамо за то да будемо спремни. Кад дође опасност, доћи ће и креација.

Одлазим замишљен. Ту у Келебији су редитељ Томи Јанежич и кореографкиња Катја Легин. Денеш Дебреи ми је испричао целу историју „Летњег биоскопа”, о чему сам већ писао за „Дневник”. Музичар, композитор и педагог Мате Абрахам нам је свирао Баха, за који дан ће доћи кореографкиња Рита Гоби из Будимпеште, Театар „Промена” Академије уметности Нови Сад ће усред ноћи извести „Чернобиљску молитву” Светлане Алексијевич, у режији Јасне Ђуричић... Заиста богат програм за неког ко воли да се бави духом. Чињеница да се одвија у сред природе, на салашу претвореном у резиденцијални боравак за уметнике свих фела, чини да је осећај још потпунији - нема фолирања.

- Келебија је простор отварања, мог сазревања, истраживања, рада на себи, сигуран простор, дом... - не престаје да са љубавним заносом описује шта за њу значи „Летњи биоскоп” у Келебији глумица Сташа Блечић. - Приближио ме природи, себи, човеку, а самим тим отворио ми машту и креативност, јер пре овога сам имала многе блокаде на глумачком плану. Блокаде које су се кроз невербални театар, плес и покрет отпушиле, отчепиле.

Сташу Блечић сам прво упознао пре неколико година као глумицу, у представи „Три зиме” Тене Штивичић, у режији Јасне Ђуричић. Сада је упознајем и као особу. А њој је за упознавање себе најважније било то што их је професор Денеш Дебреи доводио у Келебију на радионице у току којих су могли да се искључе из познатог и открију нешто ново.

Несвесно, ми увек идемо према опасности, јер тек онда нам се отварају праве ствари које зовемо живот (Хени Варга)

Уф, још дан, два овде и опет ћу имати онај проблем да не желим да се вратим кући, размишљам у себи. А и наглас. Сви који су ту ме разумеју. Кућа је тамо где си ти. Где се осећаш својим.

- Више волим дом - ипак ме прекида и охрабрује кристални глас и поглед Луне Шаламон, која је ту као део Департмана за сценски дизајн Факултета техничких наука, задужена за праксу студената али, што је још важније, као једна од организаторки које су први пут у животу знатно олакшали посао Хеники и Денешу на преношењу знања и искуства, стасавајући уз њих и преузевши водеће улоге на Фестивалу. Луна објашњава да јој је дом важнији од домовине, а да је разлика у томе што код куће можеш да будеш и сам, док домовина више воли друштво.

- Домовина не воли да буде сама. Зато смо тако и назвали Фестивал. Ту смо заједно, уједно. Дајемо много, јер је све ту створено и направљено да се дели - каже Луна, подсећајући се да је са Хени и Денешом у „Летњем биоскопу” у Келебији од 2017. Сад је мозак операције, смеје се док говори.

Игор Бурић