„Bitka za Trijanon” u pozorištima „Atrijum” iz Budimpešte i „Deže Kostolanji”

Slatko sam se nasmejao u svoj toj tuzi, jer sam pre toga gledao predstavu „Bitka za Trijanon“ Andraša Urbana u Pozorištu „Deže Kostolanji“, u Subotici. Koprodukciju sa Pozorištem „Atrijum“ iz Budimpešte. Predstava preispituje pitanje nacionalnog identiteta, odnos većine i manjine. I sam sam se devedesetih našao u toj situaciji, ali ona ništa manje nije lična i za 65 miliona raseljenih lica koliko ih je po podacima Crvenog krsta na svetu bilo samo 2019.

Kad se kaže Trijanonski sporazum, zvuči nekako pomirljivo, bilateralno, što bi se reklo u politici, ali je činjenica da je do njega došlo nakon pada poslednjeg velikog evropskog carstva – Austrougarske monarhije, 1920. godine. Nakon Velikog rata, naravno. Mađari su njime izugubili dve trećine teritorije, a dobili državnost. Znatan broj stanovnika ostao je da živi van etnički skoro gotovo čiste Mađarske i od tada su u manjini, a kako predstava lepo pokazuje, i u stalnom propitivanju vlastitog značaja u pogledu pripadnosti. Dejton, Rezolucija 1244, neki su od skorijih događaja u Srbiji koji rezonuju sa ovom temom, a najaktuelniji trenutno imamo i u Ukrajini, gde se vode silne bitke za... Šta?!?

Predstava „Bitka za Trianon“ se i pored ozbiljnosti teme i situacije koja se tiče skoro svake ljudske osobe u istoriji planete Zemlje, ipak može nazvati komedijom. Crnom, dakako. U pseudodokumentarnom, prvom delu predstave, glumce Pozorišta „Deže Kostolanji“ (David Buboš, Timea Filep, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Andrea Verebeš) dočekuju selebritiz iz budimpeštanskog „Atrijuma“ (Robert Alfeldi, Mate Kovač, Bori Peterfi), koje vojvođanski Mađari ne samo da doživljavaju kao prave, Velike Mađare, nego i kao „dohranjene“. Ovi im, pak, pored srdačne dobrodošlice, ne kriju da malo zaziru od njihovog „pedigrea“, kao i od toga što imaju pravo glasa i finansiranja, iako iz njihove vizure nemaju nikakve veze sa maticom. Ovaj deo predstave Urban je režirao kao urnebesni tok-šou, moglo bi se reći i tik-tok šou, po analogiji sa izazovima drušvtenih mreža na kojima svako može da kaže i pokaže šta želi. Sportske, gastronomske, kulturološke, književne, seksualne, religijske, parlamentarne teme, smenjuju se kao na traci, zapravo prepliću u rapidnom dijalogu, često i monolozima – strasnim ispadima pojedinih aktera, koji dodatno oslikavaju koliko toga imaju da kažu jedni drugima. Koliko toga im leži na duši. Uz svu briljantnost minucioznog rada reditelja sa glumcima i dramaturgom Ištvanom Ugraijem, izjave glumaca da se oni zapravo i ne pale na svo to silno psovanje srpske, mađarske, totske, račke, rumunske majke jedni drugima, nego samo igraju po napisanom tekstu, evidentno je da, dotičući neuralgične tačke međusobnog odnosa, dotiču i nešto duboko lično, pa i u publici. Ovakav vid rada, iako visoko estetizovan, može se interpretirati i kao psihodramski, odnosno terapijski.

Drugi deo predstave posebno je zanimljiv, jer se iz jednog insceniranog otvorenog dijaloga prelazi u dramski okvir. Glumci postaju likovi, a  odnosi u porodičnoj situaciji - politički tok-šou. Ekipa iz Vojvodine igra braće i sestre, usvojenu decu ekipi iz Budimpešte. U poleđini porodičnog ambijenta istaknuta je mapa Velike Mađarske, koja zaista deluje imponzantno u razmeri da deluje kao pola Evrope. Ono što se odvija ispred nje mnogo je impozantnije, u smislu da otac (Robert Alfeldi) i majka (Bori Peterfi) jedva sastavljaju kraj sa krajem, i dalje pričajući deci priče o Velikoj Mađarskoj i učeći ih da mrze. Najdirljiviji trenutak ovog dela predstave je kada „originalni“ sin pita svoju braću i sestre da podele s njim to što on nema, tu strašnu tugu što nisu deo nečega što on ne oseća, što jednostavno ne može da pronađe u sebi. Sve će postajati još strašnije i strašnije kada pater familias dođe na ideju da pokretanjem stranke, koja će ratnom operacijom povratiti izgubljene teritorije i usput zaraditi dovoljno novca za porodičnu ekonomiju, eksploatiše vlastitu decu da snimaju propagandne video klipove. Isprva smešni i naivni, do kraja će svi oni poprimiti obrise snaf kinematografije, a na sceni će zavladati opšti haos i rasulo...

Ovaj postupak u drugom delu predstave, ispresecan operetskim numerama (kompozitor Arpad Serda), ne samo da je omogućio glumcima da pokažu još jedan deo svoje velike veštine, nego je na nivou značenja pokazao dubinu slojeva koji su se krili iza scenskih iskaza u prvom. Ne samo dubinu, nego i njihov mrak i njegovu težinu. Raskrinkao je i manjinske i većinske vrednosti kao nepostojeće, odnosno kao konstrukte koji služe potpuno suprotnome, raspadu svih vrednosti, od ličnih, preko porodičnih, do društvenih. Pokazano je to da nacionalna euforija kao uvek do sad, ma koji oblik uzimala, jedan oblik represije zamenjuje drugim, ne oslobađa nikoga i ništa, sem najnižih strasti koje i postoje ne bi li već jednom, krajnje je vreme, naučili da ih kultivišemo i ispoljavamo na drugi način, zdraviji i poželjniji za sve. Ili bar većinu. Hm.       

Igor Burić