Ana Đorđević, rediteljka: „Masovno uništenje (pozorišnog) života“

Komad i predstava posvećeni su glumcima ovog pozorišta koji su tragično nastradali u eksploziji, 1941. godine, u Smederevu. Ovo nije prvi rad Ane Đorđević u SNP-u, gde je već režirala predstave “Đakon” i “Anika i njena vremena”.

 Kakva je priča “iza” Smedereva, odnosno kako ste je dramaturški koncipirali i obradili?

- To “iza” Smedereva mi je bilo najvažnije kada sam pisala tekst. Predstave se, po mom shvatanju, ne prave da bi ilustrovale dokument, ne samo zbog toga što taj medij pruža daleko veće mogućnosti, a sami tim i obavezuje na njihovo korišćenje, nego i zbog toga što je samu dokumentarnu istinu nemoguće izneti, jer je ne znamo. Ne znamo je u mnogo očiglednijim slučajevima, a posebno nam ona izmiče kada je reč o događaju od 5.juna 1941, jer je podataka o njemu malo, a i oni su protivurečni. Ne zna se koliko je tačno građana Smedereva tom prilikom izgubilo život - broj je smanjivan za čitave hiljade tokom vremena - ne znamo tačno zbog čega  su glumci Narodnog pozorišta Dunavske banovine odnosno Srpskog narodnog pozorišta bili tog dana u Smederevu, zbog čega su išli na voz za Požarevac, da li su došli u Smederevo samo da prime zaostale plate, ili su se tu trajnije smestili, jesu li išli da igraju predstavu, a onda i to kako su i tačno zbog čega prebegli iz Novog Sada, kada je ovaj pao pod mađarsku vlast, i slično – pitanja je bezbroj i sve je i dalje nerazjašnjeno na zadovoljavajući način, koji bi garantovao istorijski preciznu sliku događaja. Ono što je najintrigantnije je to da se ne zna - mada, naravno, ima onih koji su sigurni da znaju, šta je izazvalo eksploziju skladišta oružja u samoj Tvrđavi, i zbog čega se o njoj samoj, iako je po razornoj moći bila ravna eksploziji atomske bombe u Hirošimi, tako malo zna i govori. Dakle, tog materijala koji stoji “iza” Smedereva ima toliko mnogo, da bi predstavama o toj temi mogao da se puni repertoar još godinama. Ja sam toga vrlo brzo postala svesna, tako da sam se mirne glave opredelila, kao što radim uvek kada se sretnem s novim materijalom, za selekciju koja odgovara onome što u datom trenutku želim da bude idejno žarište priče. U smislu dramaturškog postupka, opredelila sam se za kombinovanje dokumenata i fikcije, i to tako da se jedno u drugom ogledaju i rezultiraju materijalom treće vrste – nadpričom. 

 Zašto vam je baš ta priča bila važna?

- Događaj o kojem govori tekst, do kojeg vodi, paralelnim tokovima, kroz digresije i asocijacije, je tragična smrt glumaca u vozu koji je kretao iz stanice pored samih zidina Tvrđave, ali sama tema i teksta i predstave je nacizam, u najširem smislu reči, i to mi je bilo najvažnije. Teško je opisati, sada posle celog procesa, koji traje, evo, skoro godinu, koliko mi je to bilo važno. Bila sam opsednuta mesecima traženjem veze između istorijske pojave nacizma i svih uslova koji su do nje doveli, a onda, značenjski, do trenutka u kojem gine 17 nevinih, mladih ljudi, naših kolega. Postoji čvrsta, možda mistična, možda simbolična, mada, po mom osećaju, vrlo stvarna veza između tog pojma Die Sonne (sunce - prim. nov.) i eksplozije u Smederevu, postoji čvrsta veza između našeg pojedinačnog uverenja o sopstvenoj superiornosti i pojave nacizma i fašizma. Oni se rađaju na planu najintimnijeg života, ličnog, porodičnog, ljubavnog, i šire, kao zraci, i uvećavaju i umnožavaju i dovode do eksplozija koje masovno uništavaju živote.

 Koju stilsku i žanrovsku odrednicu može da očekuje publika SNP-a?

- Strukturalno, to je triler. Sve kreće sa istragom uzroka eksplozije. Stilski, to je poetični ep, ali u užarenom tempu, na granici apsurda, koji dovodi i do upotrebe komedijskih sredstava.

 Kada kao rediteljka radite na vlastitim tekstovima, a radite to često, postoji li posebna vrsta izazova?

- Rediteljka je u mnogo lošijoj poziciji nego pisac. Neću reći ništa novo, ali sam ipak u obavezi to da kažem – pozorište se, u celini, danas nalazi u situaciji koja na sve načine preti da ga potpuno uništi. Mislim to krajnje ozbiljno. Rediteljka bi da ispoštuje pisca, koji ima sve više kriterijume, ali pozorišna stvarnost - mislim na ambijent, ne medij - je sve strašnija. Sve se nekako, odmah na početku procesa, uroti da se neka predstava ne desi. Imam utisak da svi mi koji bismo da se ona desi, i da se desi tako da bude na radost i nas koji je pravimo i publike, od prve probe neprekidno bavimo, ne poslom kreiranja, nego kreativnog savlađivanja prepreka na putu ka premijeri, banalnih ali stvarnih prepreka. To je mučno i frustrirajuće do te mere, da, ja verujem, svako ko išta vredi u ovom poslu, potajno mašta o tome da sve to napusti. Mi nismo u stanju da ispunimo najviša očekivanja koja stavljamo pred sebe, ne svojom krivicom. Naša energija odlazi bespovratno na borbu sa banalnim hirovima ludih glava kojima nije mesto u pozorištu, koji ga ne zaslužuju, koji ga ne poznaju i ne vole. Eto, zato rediteljka uvek izneveri pisca, bar delimično.

 Šta vam je donela glumačka podela ansambla s kojim ne radite prvi put na kreaciji pozorišne predstave u SNP-u?

- Sada tu ima nekih novih lica, koja su značajno osvežila pozorište, i od prvog dana bila je privilegija raditi s tim ljudima. Tu su sada Tijana Marković i Tanja Pjevac, koje za mene nisu nova lica, ali su nove u ansamblu, a, eto, ujedno su i glumice koje ja smatram neizostavnim delom svake ozbiljne pozorišne podele. Zatim, tu su čak četiri mlada glumca – Aljoša Đidić, Vukašin Ranđelović, Alisa Lacko, Marko Savković, što je novost za mene kada je SNP u pitanju, a što mi je ranije falilo. U ekipi je i Dušan Vukašinović, kao saradnik za pokret, doduše ovog puta, ali, kada se pogleda u celini, stvorena je, zahvaljujući tim novim licima, ekipa koja doprinosi da SNP razvije još jedno svoje lice, da obogati svoj imiy. Što se tiče “starih asova”, ja, evo, prvi put radim sa Milanom Kovačevićem, i ispostavilo se da je on među najboljim glumcima s kojima sam do sada imala prilike da radim. On, Milovan Filipović i Jovana Mišković, su stubovi predstave, ne mislim nužno na veličinu uloga, koliko na njihovo ogromno iskustvo i radnu etiku, profesionalizam, veštinu. Posebno mi je bila velika čast da prvi put radim sa Gordanom Đurđević. Radila sam sa mnogim odličnim glumcima ovog pozorišta, ali ne i sa njom. Ma, podela je tako lepo napravljena, tu nije bilo nikakvih problema, kao i svki put do sada u SNP-u.

        Igor Burić