Popovski: Teatar kao subverzivna angažovana akcija

 – ovim rečima reditelj Aleksandar Popovski opisuje milje u kome živimo i koji je okruženje i njegove nove predstave „Duh koji hoda“ čije će premijerno izvođenje biti u utorak, 15. septembra, na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.  Jedan od najznačajnijih reditelja pozorišta u regionu odlučio se za novu dramu Dejana Dukovskog u želji da, kako kaže, sebi objasni kako jedan individualac može da funkcioniše u svetu koji smo stvorili poslednjih petnaest godina. Njegovu umetničku biografiju obeležile su predstave koje je radio po Makedoniji, u Beogradu, ali i u Hrvatskoj, Sloveniji, Italiji, Grčkoj, Austriji, Turskoj, Danskoj. Prvi put režira u Novom Sadu, ali novosadska publika bila je u prilici na Sterijinom pozorju da vidi njegov „Brodić za lutke“ Milene Marković (proglašena za najbolju predstavu, 2010), Volterovog „Kandida“ (koji mu je 2009. doneo nagradu za režiju) kao i Ovidijeve „Metamorfoze“ i „Odiseja“ Gorana Stefanovskog. Za reditelja je, kako ističe, najvažnije da pronađe zajednički jezik sa ekipom s kojom radi predstavu i potvrđuje da mu je to u Novom Sadu zaista i uspelo.

Od prve drame Dejana Dukovskog do sada ostvarili ste zajedno niz veoma uspešnih predstava. Šta vas privlači upravo njegovom dramskom rukopisu?

– Dejana sam upoznao još kad je bio prva godina dramaturgije na Akademiji u Skoplju, njegov profesor Goran Stefanovski mi je dozvolio da dođem na neka predavanja, iako još nisam bio na režiji. Tamo je bio jedan student koji je napisao po meni jako uzbudljivu dramu, zvala se “Balkanska 3A“ . Moja prva predstava, koju sam zatim režirao, bila je po Dejanovoj drami. Njegov stil pisanja i njegova replika su tako živi na sceni i to je ono što mi se uvek dopadalo. Ima inteligentan humor koji volim. Kao kod braće Koen, on kad uzme strukturu koja je svima poznata i počne da se igra s njom, sve dobija sasvim novu formu, zanimljivu za igru, i za glumce, i za mene. Uloga pisca, pa i umetnika uopšte, jeste da na neki način bude Homer vremena, jer sve drugo što ostane kao regularni zapis o vremenu je čista dokumentarnost, a ono što mi radimo i način na koji pisci opevavaju vreme, to je nešto što je meni poosebno interesantno. Mislim da Dukovski ima tu moć da uhvati vreme. To je magija za mene ako pisac može da uhvati vreme.

Šta je donosi ova nova drama?

– Kad smo bili deca igrali smo se u pesku i tada dobiješ koficu punu sitnog peska, a dole je krupno kamenje i kad truckaš koficu onda to kamenje izlazi na površinu. Truckajući ovo vreme i naše živote, ovim svetom u kome sada živimo vlada to krupno kamenje. Cele generacije ljudi koje su imale drugačiji sistem vrednosti, drugačiji sistem institucija, svesne su da u ovom trenutku to ništa ne valja. Znamo da se desio veliki krah institucija, ne samo kod nas. Ali kod nas je to i gore jer su zemlje balkanskog regiona ustvari još uvek vojne instalacije. U 90-im je bilo sasvim jasno ko je pozitivac, a ko negativac. Novi vek je sve izjednačio, oni su prešli na našu stranu, uzeli naš govor, odeću, ponašanje. Postali su miroljubive demokrate u vučjoj koži. U takvom svetu ceo srednji sloj koji je bio jako kvalitetan u jednom periodu, sad nema odgovor na dilemu da li da počne da govori jezikom ulice, koji oni jedino razumeju, ili jezikom razuma koji niko više ne sluša. Pre neki dan sam pročitao u jednom članaku da su u Srbiji na televiziji kriminalci, prostitutke, političari i budale, a umetnici su na ulici i sviraju da bi zabavljali publiku. To je to krupno kamenje. I naš junak i ova priča je o tome kako jedan čovek iz tog srednjeg sloja kreće u pohod po Prometejevom putu da promeni taj svet.

Vi ste već režirali Hamleta, ali ste i ovog junaka doživeli kao jednog mogućeg Hamleta koji umesto da razmišlja – deluje, i umesto da sumnja - odlučuje da ubije.

– Hamlet se isto suočava sa nepravdom koju nikako ne može da ispravi, i mi svi danas živimo u svetu u kome je nepravda očigledna i ono što je strašno da čak i kad se pojave dokazi te nepravde, odnosno istina o tome, ona nema moć da promeni stvari. Ranije smo, uslovno rečeno, mislili da kada se za nekog sazna da je lopov, da je varao, lagao, radio ružne stvari, da će biti kažnjen. Nešto se u tom sistemu vrednosti izmestilo i mi danas više nemamo sistem koji to može da koriguje. Kada nemaš takav sistem, kao na Divljem zapadu pojedinac preuzima stvar u svoje ruke, a kazne počinju da stižu po ličnom nahođenju.

Kako danas gledate na angažovani teatar? 

– Teatar je sam po sebi subverzivna angažovana akcija. Kad se kaže angažovan, to u poslednje vreme ima u sebi negativan predznak, zato što se pojavio tip angažovanog teatra koji se približio žutoj štampi. Znači -jedini cilj je da popljujem nešto, tako da to postaje jako blisko „Velikom bratu“. Mislim, međutim, da je od antike do danas teatar angažovan, utiče na sva čula, a prvenstveno na mozak. Ali angažovan ne znači i bukvalno angažovan. Volim kada se to radi na suptilan način - ne da traje samo tokom ta dva sata koliko je predstava, nego da nastavi da deluje i puno duže.

Kakva je po vama moć teatra i uspevate li takvim predstavama da utičete bar na nekog u gledalištu?

– Mislim da da, mislim da pozorište može da menja. Sami tim što su ljudi odlučili da dođu na ta dva sata, isključili mobilne telefone, bar 90 odsto njih, i prihvatili da budu u tom mraku, to je već veliki uspeh. Postoji jedna stara priča o mudracu kod koga su došli da ga pitaju da li uopšte treba ići u pozorište. On je rekao da ne zna šta je to, a oni su mu zatim opisali da je to jedna zgrada u kojoj neki ljudi prikazuju nešto publici, a on je pitao: a šta radi publika, odgovorili su mu da publika sedi i gleda i sluša ono što im prikazuju. Mudrac je zatim pitao: oni znači ne kradu, ne lažu, ne prave probleme, ne spletkare ta dva sata, pa kad je dobio potvrdan odgovor, preporučio je svima da idu u pozorište. Zato mislim da ozbiljne države ozbiljno i subvencioniraju i finansiraju pozorišta.

Vrlo često režirate u brojnim gradovima u regionu, kakvo je pozorište na koje nailazite na toj vašoj umetničkoj turneji?

– Ono je dosta ranjeno celom ovom sutuacijom. Odnos prema pozorištu se dosta promenio jer smo dozvolili da nam uglavnom politika i ekonomija sve kroje. Ekonomija je podignuta na nivo koji ne zaslužuje, ekonomski parametri su postali ključni, a sve što nema tržišnu logiku je osuđeno na propast. E, odmah treba hapsiti one koji to govore, jer direktno čine kulturni genocid nad celim narodom. To što su studirali je respektabilno i za poštovanje, ali oni ne smeju da određuju stvari koje ne spadaju pod njihov resor. U staroj Grčkoj su imali resorne bogove i nisi mogao, ako si bog ekonomije, da se petaljaš kod Apolona jer se znalo šta će se desiti. A danas su lokalno biznismenski i politički bogovi pokrili svojom prašinom bukvalno sve. U jednom periodu mislim da smo se mi dobrovoljno odmakli, oni su postali agresivni, a mi smo im ostavili previše prostora. Drugi problem je što je previše ljudi iz umetnosti prešlo u politiku. Ključne stvari, po meni, jesu individualizam i sloboda, redefinisanje slobode. Država je preuzela terminologiju u kojoj oni dobro plivaju, a to su patriotizam i ljubav ka bogu. I do sutra bi mogli da raspravljamo ko je veći patriota, jer uglavnom oni imaju licencu da su veće patriote od nas, da više vole boga od nas. Gde dobijaju te licence, na koji način, koji su ispiti, koji su parametri, koja su im dela - to ne znamo, ali oni kažu da su veće patriote.

Ima li nam spasa?

– Ima, kako da ne, evo naš junak Mara, duh koji hoda, on će spasti svet. Videćete.

Nina Popov

Na redu je „Dopler”

Koja je vaša sledeća umetnička adresa?

– Idem u Sloveniju. Radiću predstavu po romanu „Dopler“ norveškog pisca Erlenda Lua. Upravo smo dobili autorska prava. U pitanju je uzbudljiva literatura, takođe o čoveku koji se buni protiv civilizacije.