Zvezda koje smo se (konačno) setili

Postavkom, koja će obuhvatiti detalje iz njegovog zavidnog kinematografskog staža dugog četiri i po decenije tokom kojih je ostvario više od 100 uloga u mađarskim, francuskim, nemačkim, američkim, španskim, austrijskim, čehoslovačkim i zapadnonemačkim filmovima Kinoteka zaokružuje programe kojima je obeležila 55 godina od smrti „Rudolfa Valentina iz našeg sokaka”. Izložbu će, inače, pratiti i prikazivanje jednog od njegova dva „dopola” jugoslovenska filma – „Princeza korala” Viktora Jansona iz 1937, ostvarenja snimanog na jadranskim ostrvima kao jednu od prvih koprodukcija u ondašnjoj Kraljevini, a partnerka  je Petroviću bila naša druga čuvena filmska zvezda Ita Rina.  

Svetislav Petrović je rođen 1. januara 1894. u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Njegov otac Mladen, ugledni, dobrostojeći krojač, ali i trgovac, poslao je potom sina u Peštu sa idejom da ovaj studira arhitekturu ali ga je lep glas u osvit Velikog rata odveo na sceni peštanske Opere. Kao Ivan Petrović („...na zahtev producenata morao je da uprosti svoje ime koje je bilo teško za izgovaranje...”), na velikom će platnu debitovati u ostvarenju „Dama sa suncokretima” potonjeg holivudskog maga Majkla Kertiza, autora nenadmašne „Kazablanke”, koji se tog 6. decembra 1918, kada je „Dama” premijerno prikazana u Pešti, još potpisivao kao Mihalj Kertes. 

U godinama koje su usledile Petrovićeva karijera je eksplodirala: snimao je od Berlina do Beča, od Pariza do Nice, radeći sa najznačajnijim rediteljskima imenima tog vremena – Reksom Ingramom, Leonsom Pereom, Belom Balogom, a partneri su mu bili Alisa Teri, Iget Diflo, Žorž Boltje, Lujza Lagranž, Arleta Maršal... Gotovo svi filmovi u kojima je igrao bili su manje-više uspešni, mada su istinski hitovi bili „Duša umetnika” Žermena Dilaka, Ingramov „Alahov vrt” i „Orlov” Jakoba Fleka, gde je briljirao uz Vivian Gibson. Pojava „ton filma” ništa mu nije naškodila, naprotiv – pogotovo jer su na njega producenti gledali kao na potencijalnu zamenu za rano preminulog idola žena Rudolfa Valentina. Visok, markantan, lepog lica i sonornog glasa, bio je idealan tumač aristokratskih likova, plemića, oficira, sveštenika i fatalnih ljubavnika, koje je predstavljao sa slovenskim šarmom.

Iako je govorio više jezika, zbog jakog akcenta izbegavao je da glumi na engleskom, već će se uglavnom vezati za nemačko i francusko govorno područje, ali su se glavne uloge samo ređale: „Bal u operi” Maksa Neufelda, „Kralj Pariza” Lea Mitlera, „Tribina za generala Stafa” Eugena Tilea, a glumio je i „đavoljeg violinistu” u Ernoovom filmu „Paganini”. Kralj Aleksandar će ga 1928. odlikovati i Ordenom Svetog Save prvog stepena za popularizaciju filmske umetnosti. No, činjenica da će dosta snimati u vreme Trećeg rajha – recimo, 1940. biće deo „Neprijatelja” Viktora Turžanskog, kojim se opravdava nemačka okupacija Poljske –  umnogome je doprinela tome da u novoj Jugoslaviji ime Svetislava Ivana Petrovića bude gotovo izbrisano, iako zvanično nije proglašen „narodnim neprijateljem”.

Najveći deo Drugog svetskog rata proveo je u Budimpešti, da bi ubrzo po uspostavljanju sovjetske republike otišao u Nemačku, naravno u onaj njen deo koji je bio pod kontrolom zapadnih saveznika. Nastaviće da snima, istina sve manje, da bi 1953. pokušao da uđe u svet „novog” jugoslovenskog filma, i to kao deo ekipe mjuzikla „Jednom kada se ponovo vratim”, poznatijeg kao „Dalmatinska svadba” u režiji Geze fon Bolvarija. No, iako je to bilo prvo bar formalno domaće ostvarenje „u boji” – zapravo je u pitanju bila jugoslovensko-nemačka koprodukcija – to što se u „Svadbi” uglavnom govorilo i pevalo na nemačkom nije bila baš najbolja preporuka. Na kraju, film u Ju-bioskopima uopšte nije ni prikazan, a Petrović je nakon tog fijaska i definitivno digao ruke od eventualnog povratka u domovinu.

Do smrti, oktobra 1962, snimiće još svega šest filmova, ali će za anale svakako ostati uloga u jednom od najznačajnijih ostvarenja tzv. novog talasa, kultnom francuskom krimiću „Lift za gubilište” Luja Mala iz 1958, u kojem je zablistala Žana Moro. Sledeće godine pojaviće se i u „Putovanju” Anatola Litvaka, u kojem će mu partneri biti Debora Ker, Jul Briner, Džejson Robards i Ron Hauard, danas čuveni reditelj, da bi formalno poslednja njegova uloga na velikom platnu bila u drami „Sisi – Zauvek, moja ljubavi”, premijerno prikazanoj aprila 1962, kojim je praktično objedinjena trilogija Ernsta Mariške snimljena između 1955. i 1957. sa Romi Šnajder u ulozi najpopularnije austrijske princeze.

M. Stajić