ZEFIRINO GRASI (POLITIKIN ZABAVNIK) Najlepši posao na svetu

 Ali, najvažnije, nastavlja da širi pozitivne vrline i optimizam...

- Posle ovoliko godina bavljenja novinama i novinarstvom siguran sam da su listovi kao “Politikin Zabavnik” dugovečni. Ne mogu međutim  tačno da objasnim zasto je baš Zabavnik opstao, a pogasili su se “Kekec”, “Dečije novine”, pa donekle i dečiji dodatak u dnevnom listu “Politika”. Iako su svi ti nestali listovi izlazili u ozbiljnim i velikim izdavačkim kućama, imali veliki broj čitalaca, ugledne uređivače... možda je nedostajalo životne snage, mlađih novinarskih naraštaja da nastave započeto, i možda ih nije bilo sramota od neuspeha. Svega toga nije nedostajalo Zabavniku i ljudima koji su ga iz nedelje u nedelju pravili – kaže Zefirino Grasi, glavni i odgovorni urednik ovog dugovečno magazina. - List za znatiželjne mogu da prave samo znatiželjni, list koji dugo traje mogu da prave samo istrajni, list koji se bavi pametnim stvarima, mogu da prave samo... odgovorni!

Naravno, nije sve uvek išlo baš potaman, sigurno ste i vi imali određenih nevolja i poteškoća?

- Postoji jedna stvar u koju sam duboko ubeđen, a to je da je Zabavnik ovoliko dugo opstao zahvaljujući drustvenoj svojini, da ne kažem državnoj. Objasniću! I Zabavnik je imao svojih velikih prodajnih padova, naročito početkom osamdesetih i sredinom devedesetih godina prošlog veka. Da je bio u rukama privatnika bio bi ugašen, u to sam siguran, teško da bi privatnik pristao da održava redakciju od dvadesetak ljudi, list od 52 strane, a da ga prodaje u 6 - 7.000 primeraka jer ne može da nabavi više hartije... Još gore, da mu je vlasnik strani kapitalista! To smo imali priliku da doživimo kada su nam početkom novog milenijuma u “Politici” bili suvlasnici Nemci iz izdavačke kuće VAC (NJAZ), srećom Zabavnik se tada već „oporavio” i imao dovoljan prodati tiraž da sam sebe izdržava. Daleko od toga da sam protivnik privatne svojine u glasilima, ili nedajbože kapitalizma, ali sam zagovornik prosvećenog kapitalizma, a taj još nije došao da kod nas stanuje.

Vi ste urednik ovog star-malog časopisa koji je dobacio, eto, do 80 godina, ali je sačuvao dečju radoznalost i razdraganost, nije se umorio. Posao na koji vam mnogi “zavide”, posao, rekli bismo, iz dečačkih snova?

- Posao u Zabavniku je lep. Za one koji vole više da čitaju knjige nego da putuju okolo, za one koji se ne zadovoljavaju saznanjima na „prvu loptu”, za one koji ne vole da ih drugi prepoznaju na ulici, za one koji osećaju neizmerno zadovoljstvo kad kažu da rade u Zabavniku i to kod sagovornika uvek izazove osmeh.... Ovo poslednje mi se bezbroj puta dogodilo, čak i među ljudima iz najviših državnih organa. Po tim osmesima prepoznajem ljude. Ja i onako ljude prepoznajem samo u dve grupe, takozvane Zabavnikovce i one druge... Sto se tiče posla u Zabavniku postoji jedan događaj koji ću da pamtim do kraja života. Desio se kada je pre petnaestak godina Darko Ribnikar, inače sin Vladislava, predratnog vlasnika i direktora Politike, ali i osnivača Zabavnika, postavljen za direktora Politike, a koji je nekoliko godina pred kraj osamdesetih bio urednik Zabavnika, a ja mu bio zamenik. Odem ja samouvereno kod njega da ga pitam zašto ja sad kao glavni urednik Zabavnika i “Mikijevog Zabavnika”, dakle dva lista, imam najmanju platu među glavnim urednicima i dobijem od njega lakonski odgovor:

“Zato što imate najlepši posao na svetu”!

Što se tiče mojih snova, nisam nikada ni kao dečak, ni kao student, a ni kao početnik u “Politici”, sanjao da uređujem Zabavnik. Sanjao sam da budem dopisnik iz velikog i dalekog sveta, da živim putujući, na „ visokoj nozi”, da upoznajem važne ljude i njihova razmišljanja približim običnom čitaocu, pa možda da i sam jednoga dana nešto napišem mimo tekstova u novinama.... Ali nije se to desilo, a možda bi se i desilo da me jednog jutra daleke 1985. godine, u holu Politike, ispred lifta nije sreo Vlada Bulatović Vib, tadašnji urednik Zabavnika i pitao: „Ej, mali, da li bi ti dosao kod mene?”

„Odmah dolazim, samo da u redakciji ostavim stvari, vi ste na 14. spratu!”

„Ne zajebavaj” - odgovorio je Vlada – “mislio sam da dođeš i budeš mi zamenik.„

Tako je na kraju i ispalo. Nešto kasnije sam se setio i reči Sergija Lukača, poznatog novinara, svetskog čoveka i mog profesora sa fakulteta, koji nas je učio kako da postanemo ljudi i novinari, govoreći da uspeh u novinarstvu možemo najlakše da postignemo ako se bavimo nečim čime se ne bavi niko...I ovoga puta, tako je nekako i ispalo.

Koliko se, zapravo, tokom decenija postojanja, menjala uređivačka strategija; da li se Zabavnik, i u kojoj meri prilagođavao (novim) vremenima, saznanjima... ideologijama?

- Zabavnik nema potrebe da menja strategiju, ona je davno zacrtana na nekim opšteljudskim vrednostima i suštini života... malo zabave, malo pouke... pa i sam život na tome je stvoren... zadovoljstvo i rad... uvek u ravnoteži, tako je najbolje, tanka crvena linija razdvaja to, ali umetnici života samo ponekad skrenu više malo u jedno pa u drugo... važno je da se uvek vrate u ravnotežu.Tako i Zabavnik. Dalje, Zabavnik uvek piše za svakoga razumljivo, neguje i čuva svoj jezik i pismo, zašto da se koristi tuđa reč ako imamo svoju, dobro, televizija i govorni jezik nas “truju”, ali eto Zabavnik je tu da malo popravi. Pa koji nedeljnik danas ima dva lektora? Dakle, menja se samo taktika, pristup, on se prilagođava vremenu, savremenijim ukusima, novim tehnologijama, pa i tržistu. Ipak, Zabavnik ne dozvoljava da ga pravi tržiste, Zabavnik pokušava da svoje tržiste stvori. E, to je već malo teži posao, ali tu sad pomaže ono što se naziva tradicijom, ma šta to značilo, Zabavniku se veruje, kao što se veruje roditeljima koji Zabavnik preporučuju svojoj deci, kao što su ga njima preporučivali njihovi roditelji, dede i babe...

Strip je oduvek zauzimao važno mest u uređivačkoj koncepciji, od Flaša Gordona, do Dizni univerzuma, ali i kod manje poznatih, na primer, francuskih ili belgijskih autora. Naravno, i domaćih stripadžija.

- Strip, važna priča ispričana slovom i linijom. Danas u nekoj vrsti opadanja, što je za ovu umetnost pravilo, oduvek je proživljavala uspone i padove. Doduše, najverniji čitaoci  sad su malo stariji nego pre pošto ove mlađe zaokupljaju više nove digitalne tehnologije, a i granica između crtanih i igranih filmova više ne postoji, sada su i igrani filmovi crtani, samo u računarskoj tehnologiji. Tako je u Zabavniku, stariji nostalgično uzdišu za Modesti Blejzovom, Ripom Kirbijem, Asteriksom, Taličnim Tomom, a mlađi bi da čitaju Skorpiju, Bleksada... ali niko u Zabavniku ne traži Zagora. Eto to je strip u Zabavniku. Biće ga i dalje, naravno, samo još ne znam koji će novi lik da osvoji čitaoce, to je inače pitanje od milion dolara!

Đorđe Pisarev