VOLELA BIH DA LJUDIMA PRUŽIM DNEVNU DOZU OPTIMIZMA Reporterka Blic televizije Bojana Petrović otkriva sve o izazovima novinarskog posla
Imala sam tu sreću da odmah nakon završenih studija uplovim u televizijski svet. A, znate kako kažu, lako je navući se na televiziju, uđe ti u krv i posle je jako teško napustiti ovu profesiju.
Oduvek sam želela da se bavim novinarstvom i sebe sam videla kao televizijskog novinara tako da mogu da kažem da živim svoj san i radim posao koji volim najviše na svetu. Slagala bih ako bih rekla da nisam nekoliko puta pomišljala da odustanem i napustim televiziju, ali, šta da vam kažem, i meni je već ušla u krv i postala sam zavisnik. I ne mogu da zamislim sebe kako radim posao od devet do pet. Dinamika, adrenalin, novi ljudi, priče, predeli i, pre svega, radoznalost - to je ono što me drži u ovom poslu i zbog čega se svakog jutra budim sa osmehom na licu, priča za „Dnevnikov” TV magazin na početku razgovora mlada reporterka Blic televizije Bojana Petrović, koja profesionalnim pristupom, toplim osmehom i zanimljivim prilozima ulepšava jutra na ovom kablovskom kanalu i iznova nam donosi nesvakidašnje priče. Neretko u svojim prilozima i uključenjima, a imala ih je dosta budući da, iako po godinama mlada, već ima bogato iskustvo jer je kao novinarka radila na Radio-televiziji Vojvodine, Kurir televiziji, Prvoj, a sada i na Blic TV, otkriva neobična zanimanja i poslove, a često u njima i sama učestvuje, puna optimizma i šarmerske harizme koja preko nje „izlazi” iz ekrana. Stoga nas je na početku intervjua zanimalo koliko joj to što učestvuje u aktivnostima ili poslovima svojih sagovornika podiže adrenalin u kadru i čini posao još zanimljivijim i da li je ponekad opterećujuće, u tom smislu, pronaći pravog sagovornika.
– Pre svega bih naglasila koliko volim da učestvujem u poslovima kojima se bave moji sagovornici, na prvom mestu jer imam priliku da naučim nešto novo, da proširim svoje vidike, ali i da na nekoliko minuta iskusim kako izgleda biti u tuđim cipelama. Adrenalin je svakako uvek prisutan u većoj ili manjoj meri, u zavisnosti od same priče, i uključenja su samim tim i zanimljivija jer su nepredvidiva i to, zapravo, jeste lepota ovog posla, ali i ključ uspeha. Ukoliko sve do tančina unapred isplanirate ili, recimo, naučite tekst napamet, publika će to osetiti, a poenta je upravo biti spontan i raditi po osećaju. Što se sagovornika tiče, svi koji se bave ovim poslom znaju koliko nekada ume biti teško, a samim tim i opterećujuće, pronaći pravu osobu za uključenje. I ta tražnja ume da potraje, ali nakon snimljene i dobro urađene priče, sve prethodne muke padaju u vodu.
Nedavno ste imali jedinstvenu priliku da jedan prilog radite iz vazduha, uz pomoć Helikopterske jedinice MUP-a Srbije. Koliko je bilo izazovno to uraditi i kako je izgledao ovaj poduhvat iz vašeg ugla?
– Dobar epitet ste upotrebili, jer mi je to iskustvo zaista bilo jedinstveno, te je samim tim sa sobom nosilo neku drugu vrstu uzbuđenja i adrenalina. Do tad nikada nisam letela helikopterom i mislila sam da je sličan osećaj kao kad se leti avionom. Međutim, dobro sam se prevarila (smeh). Na svu sreću, nemam strah od letenja pa sam sa te strane bila opuštena, ali s obzirom na to da se radilo o uključenju uživo, mnogo je faktora o kojima smo morali voditi računa. Prvo je bilo pitanje signala jer kada se nalazite na toliko metara iznad zemlje, znate i sami da je signal slab, ali taj problem smo nekako uspeli da prevaziđemo. Zatim, u helikopteru je bilo prilično bučno i, biću iskrena, sagovornika apsolutno ništa nisam čula i faktički sam morala na telefonu da mu pokazujem pitanja kako bi znao šta da odgovori. I tog dana su, što bi se reklo, goreli nebo i zemlja i ni u helikopteru nije bilo mnogo bolje tako da smo snimatelj, sagovornik, posada i ja, morali da ostanemo pribrani i da zanemarimo vrućinu na tih pola sata koliko smo proveli u vazduhu. To su bili neki izazovi, ali ništa od toga ne može da se meri sa lepotom koju sam videla iz tog istog helikoptera i osećajem slobode koji me je preplavio.
Šta je najzanimljivije što ste iskusili kroz rad na televiziji dosad, a da li je, s druge strane, bilo nekih teških terena zbog kojih ste morali da „progutate knedlu” i ostanete pribrani?
– Uh, teško je izdvojiti šta je bilo najzanimljivije jer se zaista trudim da sve što radim bude pre svega zanimljivo meni samoj, jer mislim da se tad i gledaoci uz moje priče dobro zabave. Možda bih izdvojila uključenje koje sam radila u prodavnici sa kostimima, gde sam se na početku lajva pojavila kao Snežana i sedam patuljaka, a na kraju sam bila Grdana. Ne pitajte kako sam to izvela, ali bitno je da sam za tih pet minuta lajva uspela da se transformišem i iznenadim kako gledaoce, tako i kolege u režiji i studiju. Bilo je i te kako teških terena, ali su i oni deo posla. Izdvojila bih snimanje u Subotici kada sam pravila veliku priču o migrantima, njihovim životima, rutama i njihovom krajnjem cilju. Bilo bi preterano kada bih rekla da smo snimatelj i ja rizikovali živote, ali da smo bili izloženi opasnostima, jesmo. Opasnost je utoliko bila veća jer smo snimali i noću, na nepoznatom terenu, u šumi gde se nalaze migranti koji neretko kod sebe imaju oružje. Nije bilo svejedno, ali to se zove novinarstvo.
Koje teme vas privatno „žuljaju” te o njima volite i da izveštavate javnost?
– Jedna od tema na koju nikad neću biti ravnodušna je siromaštvo. Uvek sam se pitala zbog čega postoji ta nejednakost, zašto neki žive kao bubreg u loju dok se drugi pate i krvnički bore za svoju koru hleba. Razgovarala sam sa raznim ljudima, od onih najsiromašnijih do onih koji ni sami ne znaju koliki im je konto na računu. Ono što sam zaključila je da su oni koje život nije mazio i koji su siromašni u tom finansijkom smislu, zapravo najbogatiji. A ako me pitate kako je to moguće, reći ću vam da sam od tih ljudi dobila iskren osmeh, topao zagrljaj i mnogo ljubavi. A za mene je to jedino pravo bogatstvo.
Koliko vam je opterećujuće da budete stalno u pripravnosti kada je posao u pitanju i kako se „resetujete” od konstantnog informisanja?
– Mnogo je opterećujuće i nekada mi dođe da telefon bacim u kanalizaciju. Kao što nijedan posao nije savršen, tako nije ni ovaj naš, ali sami smo ga birali. Jedna od većih mana je konstantna vezanost za telefon, ali kad god sam u prilici, trudim se da ga isključim i ostavim po strani i priredim sebi „mentalno čišćenje”. U tome mi pomažu i redovni treninzi, boravak u prirodi, beg iz Beograda i druženje sa najdražima.
Kada bi vam se ukazala prilika da radite u studiju, kakvu emisiju biste voleli da radite?
– Volela bih da radim kviz jer i sama pratim sve moguće kvizove. Oni mi nude i znanje, ali i zabavu, dinamiku, dobro druženje i upoznavanje sa novim ljudima. S druge strane, volela bih da radim i jutarnji program, ali ne tipičan nego jutarnji u kom bi bilo mnogo smeha, zabave, društvenih tema, plesa i igre jer mislim da nam danas toga fali. Zatrpani smo crnom hronikom, ratovima, mračnim temama... Volela bih da ljudima ulepšavam jutro i da im pružim dnevnu dozu optimizma kako bi u novi dan kretali sa osmehom. To i jeste jedna od mojih misija, da budem srećna, da se smejem i da tu radost i ljubav delim sa gledaocima.
Vladimir Bijelić
