ВОЛЕЛА БИХ ДА ЉУДИМА ПРУЖИМ ДНЕВНУ ДОЗУ ОПТИМИЗМА Репортерка Блиц телевизије Бојана Петровић открива све о изазовима новинарског посла
Имала сам ту срећу да одмах након завршених студија упловим у телевизијски свет. А, знате како кажу, лако је навући се на телевизију, уђе ти у крв и после је јако тешко напустити ову професију.
Одувек сам желела да се бавим новинарством и себе сам видела као телевизијског новинара тако да могу да кажем да живим свој сан и радим посао који волим највише на свету. Слагала бих ако бих рекла да нисам неколико пута помишљала да одустанем и напустим телевизију, али, шта да вам кажем, и мени је већ ушла у крв и постала сам зависник. И не могу да замислим себе како радим посао од девет до пет. Динамика, адреналин, нови људи, приче, предели и, пре свега, радозналост - то је оно што ме држи у овом послу и због чега се сваког јутра будим са осмехом на лицу, прича за „Дневников” ТВ магазин на почетку разговора млада репортерка Блиц телевизије Бојана Петровић, која професионалним приступом, топлим осмехом и занимљивим прилозима улепшава јутра на овом кабловском каналу и изнова нам доноси несвакидашње приче. Неретко у својим прилозима и укључењима, а имала их је доста будући да, иако по годинама млада, већ има богато искуство јер је као новинарка радила на Радио-телевизији Војводине, Курир телевизији, Првој, а сада и на Блиц ТВ, открива необична занимања и послове, а често у њима и сама учествује, пуна оптимизма и шармерске харизме која преко ње „излази” из екрана. Стога нас је на почетку интервјуа занимало колико јој то што учествује у активностима или пословима својих саговорника подиже адреналин у кадру и чини посао још занимљивијим и да ли је понекад оптерећујуће, у том смислу, пронаћи правог саговорника.
– Пре свега бих нагласила колико волим да учествујем у пословима којима се баве моји саговорници, на првом месту јер имам прилику да научим нешто ново, да проширим своје видике, али и да на неколико минута искусим како изгледа бити у туђим ципелама. Адреналин је свакако увек присутан у већој или мањој мери, у зависности од саме приче, и укључења су самим тим и занимљивија јер су непредвидива и то, заправо, јесте лепота овог посла, али и кључ успеха. Уколико све до танчина унапред испланирате или, рецимо, научите текст напамет, публика ће то осетити, а поента је управо бити спонтан и радити по осећају. Што се саговорника тиче, сви који се баве овим послом знају колико некада уме бити тешко, а самим тим и оптерећујуће, пронаћи праву особу за укључење. И та тражња уме да потраје, али након снимљене и добро урађене приче, све prеthodnе муке падају у воду.
Недавно сте имали јединствену прилику да један прилог радите из ваздуха, уз помоћ Хеликоптерске јединице МУП-а Србије. Колико је било изазовно то урадити и како је изгледао овај подухват из вашег угла?
– Добар епитет сте употребили, јер ми је то искуство заиста било јединствено, те је самим тим са собом носило неку другу врсту узбуђења и адреналина. До тад никада нисам летела хеликоптером и мислила сам да је сличан осећај као кад се лети авионом. Међутим, добро сам се преварила (смех). На сву срећу, немам страх од летења па сам са те стране била опуштена, али с обзиром на то да се радило о укључењу уживо, много је фактора о којима смо морали водити рачуна. Прво је било питање сигнала јер када се налазите на толико метара изнад земље, знате и сами да је сигнал слаб, али тај проблем смо некако успели да превазиђемо. Затим, у хеликоптеру је било прилично бучно и, бићу искрена, саговорника апсолутно ништа нисам чула и фактички сам морала на телефону да му показујем питања како би знао шта да одговори. И тог дана су, што би се рекло, горели небо и земља и ни у хеликоптеру није било много боље тако да смо сниматељ, саговорник, посада и ја, морали да останемо прибрани и да занемаримо врућину на тих пола сата колико смо провели у ваздуху. То су били неки изазови, али ништа од тога не може да се мери са лепотом коју сам видела из тог истог хеликоптера и осећајем слободе који ме је преплавио.
Шта је најзанимљивије што сте искусили кроз рад на телевизији досад, а да ли је, с друге стране, било неких тешких терена због којих сте морали да „прогутате кнедлу” и останете прибрани?
– Ух, тешко је издвојити шта је било најзанимљивије јер се заиста трудим да све што радим буде пре свега занимљиво мени самој, јер мислим да се тад и гледаоци уз моје приче добро забаве. Можда бих издвојила укључење које сам радила у продавници са костимима, где сам се на почетку лајва појавила као Снежана и седам патуљака, а на крају сам била Грдана. Не питајте како сам то извела, али битно је да сам за тих пет минута лајва успела да се трансформишем и изненадим како гледаоце, тако и колеге у режији и студију. Било је и те како тешких терена, али су и они део посла. Издвојила бих снимање у Суботици када сам правила велику причу о мигрантима, њиховим животима, рутама и њиховом крајњем циљу. Било би претерано када бих рекла да смо сниматељ и ја ризиковали животе, али да смо били изложени опасностима, јесмо. Опасност је утолико била већа јер смо снимали и ноћу, на непознатом терену, у шуми где се налазе мигранти који неретко код себе имају оружје. Није било свеједно, али то се зове новинарство.
Које теме вас приватно „жуљају” те о њима волите и да извештавате јавност?
– Једна од тема на коју никад нећу бити равнодушна је сиромаштво. Увек сам се питала због чега постоји та неједнакост, зашто неки живе као бубрег у лоју док се други пате и крвнички боре за своју кору хлеба. Разговарала сам са разним људима, од оних најсиромашнијих до оних који ни сами не знају колики им је конто на рачуну. Оно што сам закључила је да су они које живот није мазио и који су сиромашни у том финансијком смислу, заправо најбогатији. А ако ме питате како је то могуће, рећи ћу вам да сам од тих људи добила искрен осмех, топао загрљај и много љубави. А за мене је то једино право богатство.
Колико вам је оптерећујуће да будете стално у приправности када је посао у питању и како се „ресетујете” од константног информисања?
– Много је оптерећујуће и некада ми дође да телефон бацим у канализацију. Као што ниједан посао није савршен, тако није ни овај наш, али сами смо га бирали. Једна од већих мана је константна везаност за телефон, али кад год сам у прилици, трудим се да га искључим и оставим по страни и приредим себи „ментално чишћење”. У томе ми помажу и редовни тренинзи, боравак у природи, бег из Београда и дружење са најдражима.
Када би вам се указала прилика да радите у студију, какву емисију бисте волели да радите?
– Волела бих да радим квиз јер и сама пратим све могуће квизове. Они ми нуде и знање, али и забаву, динамику, добро дружење и упознавање са новим људима. С друге стране, волела бих да радим и јутарњи програм, али не типичан него јутарњи у ком би било много смеха, забаве, друштвених тема, плеса и игре јер мислим да нам данас тога фали. Затрпани смо црном хроником, ратовима, мрачним темама... Волела бих да људима улепшавам јутро и да им пружим дневну дозу оптимизма како би у нови дан кретали са осмехом. То и јесте једна од мојих мисија, да будем срећна, да се смејем и да ту радост и љубав делим са гледаоцима.
Владимир Бијелић
