I VODITELJI RTS-a SVIM SRCEM UZ SRPSKE OLIMPIJCE! DRAGANA KOSJERINA PERDUV I NENAD ĐUROVIĆ analiziraju sve sportske događaje iz Pariza u emisiji „KAPIJE TRIJUMFA”, pa poručuju: „Ne trudimo se da sakrijemo uzbuđenje”

Već u prvoj emisiji, u subotu, 27. jula, pa sve do kraja Olimpijade, ovaj dvojac analiziraće sva dešavanja na terenu, a nadaju se i da će zajedno slaviti uspeh naših sportista.

U zajedničkom intervjuu za „Dnevnikov” TV magazin Dragana i Nenad otkrivaju detalje ove emisije, čiji će biti domaćini.

Budući da mnoge televizije pripremaju specijalne televizijske emisije posvećene Olimpijadi, šta mislite po čemu će se vaša - „Kapije trijumfa” izdvojiti?

Nenad: Specijalnu dnevnu emisiju posvećenu Olimpijskim igrama moći ćemo da pratimo samo na RTS. Izdvajamo se od ostalih koji će se baviti tom temom pre svega po tome što je RTS od Evropskog prvenstva uveo u studio virtuelnu stvarnost, pa će tako i ova naša emisija obilovati scenama koje aludiraju na Pariz - i to ne samo u studiju gde smo Dragana i ja, već i u drugom, u kojem ćemo prikazivati grafike koje se bave analizom statistike i predstavljati zanimljivosti iz Pariza. Svakako, naša emisija se izdvaja i po šarmantnoj Dragani Kosjerini Perduv.

Kako će izgledati emisija i šta to pripremate gledaocima RTS-a za ove Olimpijske igre u Parizu?

Dragana: Tim novinara RTS-a će izveštavati i uživo sa lica mesta, te ćemo svake večeri imati uključenja iz Pariza u kojima ćemo govoriti o svemu što prati Igre, kako na borilištima i terenima, tako i oko njih. U studiju ćemo kolega Nenad i ja ugostiti nekadašnje šampione, reprezentativce i stručne konsultante, koji će svojim komentarom ispratiti rezultate. Koleginica Marina Šistov Milićević i kolega Stefan Popović svakodnevno će pripremati poseban segment emisije -  „zanimljivosti” koje nisu nužno u vezi sa sportskim temama, jer su Olimpijske igre društveni fenomen koji treba sagledati i analizirati u širem kontekstu. Emisije će biti sadržajne i zabavne.

Budući da ćete, ne prvi put, biti voditelj ovakve emisije, kako se u živom prenosu borite sa suzbijanjem i prikrivanjem emocija u trenucima kada naš naš tim gubi ili pobeđuje?

Dragana: Sastavni deo posla voditelja je da pristupa profesionalno i objektivno, ma o kakvim temama da je reč u emisiji. Međutim, prirodno je da trenutke velike kolektivne radosti nakon uspeha naših sportista i sve emocije koje njih prate, gledaoci mogu da vide i na našim licima, niti se trudimo da uzbuđenje sakrijemo u razgovorima i analizama. Kada rezultati nisu onakvi kakvima se nadamo, naša uloga je da budemo podrška.

Nenad: Iskreno, ovo će biti prvi put da vodim emisiju koja je posvećena OI. Bio sam voditelj emisija koje su bile u vezi sa košarkom, fudbalom, ali nikada nisam radio OI. Ovo će biti moje treće OI od kada sam zaposlen na RTS, ali nikada nisam bio centralni voditelj. Emocije suzbijam tako što uvek znam šta mi je posao - moram da budem profesionalac i mislim da je najvažnije da čistu i pravu informaciju prenesete do gledaoca, što možete jedino ako ste emocionalno stabilni i mirni.

Sa profesionalne strane, koji televizijski prenos Olimpijskih igara pamtite kao najspektakularniji? 

Nenad: Ne mogu da kažem da je najspektakularniji, ali trenutak koji sam najemotivnije doživeo je upravo sa tih pomenutih Igara u Pekingu 2008. godine. Ostao sam budan do pola dva-dva te noći da bih ispratio finalnu trku na 100 metara u plivanju delfin stilom i dvoboj Majkla Felpsa i Milorada Čavića, uz komentar Radoslava Simića od koga se i dan-danas naježim, tako da, možda mi je to onako ostalo najemotivnije. Kada sam shvatio da je Čavić ipak „za nokat” ostao bez zlatne medalje, sećam se da sam plakao celu noć. Tada sam imao 18 godina i sve te uspehe i neuspehe sam doživljavao kao gledalac, jako emotivno.

Koje sportske minute koje ste doživeli pred kamerama dosad pamtite kao najuzbudljivije i zbog čega?

Dragana: Svaki uspeh naših olimpijaca nama je pođednako važan. Svaki učini da budemo ponosni i zahvalni onima koji našu zemlju predstavljaju na takav način. Sport je uvek uzbudljiv, dinamičan, pun neočekivanih raspleta.

Koje su prve Olimpijske igre kojih se sećate i da li ste kao dete voleli da ih pratite?

Nenad: Pošto sam ja 1990. godište, ne sećam se Barselone ni Atlante. Mene prve uspomene vezuju za OI u Sidneju 2000. godine za odbojkaše. Pamtim njihovu zlatnu medalju i onaj čuveni poen Vanje Grbića. Jako sam voleo da pratim OI, posebno u Pekingu 2008. - po mom mišljenju najlepše i najzanimljivije OI, na kojima su učestvovali, kako se i danas ispostavlja, najveći sportisti svih vremena: američki „dream team" u kome su bili Lebron Džejms, Kobi Brajant, Karmelo Entoni... zatim Federer, Novak, Rafa Nadal, Felps, Bolt, Isinbajeva... to su i dalje najveće zvezde svojih sportova, a eto - prošlo je 16 godina od tih OI.

Nenade, vaše kolege iz sportske redakcije dočaraće nam atmosferu sa Igara direktno iz Pariza. Da li će vam nedostajati odlazak na teren ovoga puta i šta vam je posle godina iskustva veći izazov - rad na terenu ili u studiju?

Nenad: Njihova lokacija je daleko od znamenitosti Pariza. Zbog posla im je bitno da budu smešteni nadomak međunarodnog pres centra, koji je u Le Buržeu, 90 km od Pariza. Odatle će moći da nam direktno prenesu atmosferu sa borilišta i sportskih lokacija, jer mislim da smo zakupili komentatorske pozicije za odbojku, vaterpolo, atletiku, dakle na Sen Deniju i za tenis na Rolan Garosu.

Dragana, najavili ste na svom Instagramu da se vraćate korenima, budući da ste počeli kao sportska novinarka, što je manje poznato našoj javnosti. Koliko vam prijaju povremena vraćanja sportskom novinarstvu i kako se posle toliko vremena pripremate za ovakav format emisije, budući da sport nije deo vašeg stalnog angažmana na RTS-u?

Dragana: Kada otvorim vrata Sportske redakcije, osećam se kao da sam ušetala u vremeplov. U toj kancelariji sam pripremala prve emisije pre tačno 10 godina, kada sam počela da radim na RTS. Kao da sam otvorila vrata i „ušetala” u leto 2014. godine. Lako se vrate uspomene na iskustva koja su me oblikovala. Vrati mi se i neki mladalački zanos i setim se zbog čega volim svoj posao. Uvek sam volela da radim specijalne emisije koje prate sportske manifestacije. Okupljanje cele redakcije oko tako velikih projekata nosi posebnu vrstu energije. Svi funkcionišemo kao dobro uigran tim i podstičemo jedni druge. Tih dana „spoljni svet” kao da nestane. Sva pažnja je usmerena na ono što se dešava na terenima i na program koji pripremamo.

Kakav uspeh predviđate srpskim olimpijcima na predstojećim igrama i čijim utakmicama se privatno najviše radujete?

Dragana: Ne volim da predviđam i prognoziram rezultate i uspehe. Tu smo da navijamo i podržimo sve naše predstavnike. Već sam plasman na Olimpijske igre je veliki uspeh, to ne treba zaboraviti. Svaki naredni korak i rezultat koji naprave naši sportisti treba da bude dočekan kao razlog za slavlje.

Nenad: Teško je definisati šta je to uspeh.  Najpre je uspeh to što imamo 112 sportista tamo, mislim da je to drugi najveći broj srpskih sportista na OI, čini mi se da smo u Londonu imali 119 ili 120, tako da što se tiče samog uspeha, ne mogu ništa da kažem. Mogu da kažem šta bih ja voleo, a voleo bih da imamo dvocifren broj medalja, ali i da imamo više od tri zlatne medalje. To najviše želim naravno Novaku Đokoviću koji bi na taj način krunisao jednu, blago rečeno, izuzetnu karijeru jer, eto, samo mu nedostaje zlatna medalja na OI, a svi znamo koliko bismo i mi i on to voleli i kako bi bilo emotivno gledati ga da peva himnu Srbije sa zlatnom medaljom na grudima. Lično mi je veoma drago zbog odbojkaša koji su dva puta propustili OI i ovo je „zadnji voz” toj generaciji da nešto učini, mada im je konkurencija izuzetno jaka, nisam siguran da mogu da dođu do medalje, ali voleo bih da doguraju što dalje!

Vladimir Bijelić