VODITELJKA MARIJANA TABAKOVIĆ priznala da su joj deca merilo svega što radi u životu: „Nikada više nismo pričali o tome KAKO SAČUVATI PORODICU I BRAK, a malo je onih koji se mogu pohvaliti istim”
Prepoznatljiva po profesionalnom pristupu, nežnoj harizmi, ali i vatreno crvenoj kosi, Marijana Tabaković jedna je od najdražih televizijskih lica, koje svako popodne na Una televiziji ulepšava svojim toplim osmehom, ali i zanimljivim kulturnim i aktuelnim temama i životnim pričama, posvećenim „običnom” čoveku.
Kroz emisiju „Popodne”, čija je i urednica, vodi nas radnim danima od 17 časova i prikazuje aktuelne događaje u Srbiji, progovara o važnim društvenim temama i uvodi u inspirativne razgovore sa eminentnim glumcima, muzičarima, slikarima, piscima i ostalim predstavnicima „sveta kulture”. Uz toplu kafu i prijatan studijski ambijent kroz 90 televizijskih minuta Marijana ulazi u naše domove, a kako nam otkriva na početku razgovora upravo kafa ima posebno mesto u njenom životu, ali i kada je emisija „Popodne” u pitanju.
– Pored zaista poznatih i eminentnih sagovornika iz sveta kulture, naš segment „Bulevar umetnosti” proslavila je i ta, sada već čuvena, „Jocina kafa”. I, zaista, stvori se ta domaćinska atmosfera, imam osećaj kao da sedimo u mom domu i pitam ih sve ono što bih i tada pitala. Sagovornici s pravom žele da im se posvetite, da ih slušate, da razgovarate, jer je to jedini način da zadobijete njihovo poverenje. I baš iz tog razloga mi bude posebno drago, ali i dodatna motivacija, kada mi nakon gostovanja kažu da će vrlo rado doći i sledeći put, jer im je prijao razgovor. Živimo vreme kada generalno mnogo pričamo, a malo slušamo, zato mnogi i budu prijatno iznenađeni kada se uvere da zapravo može i drugačije – priča nam na početku intervjua Marijana Tabaković.
Vaša emisija jedna je od retkih, ako ne i jedina, koja običnog čoveka, njegove uspehe, probleme i velike priče stavlja u prvi plan. Mislite li da se u trci za rejtingom, svađama u studiju i senzacionalnim temama, danas sve više zaboravlja na suštinu čovekovu i teme koje gledaoca zapravo zanimaju?
– Apsolutno. Mediji uglavnom žele da privuku pažnju sličnu onoj koju privlači neki senzacionalistički naslov na portalu, kada se dobije ta „kvazi zainteresovanost” za određenu temu, a koja se isključivo meri klikovima. Zato, kada u „Popodnevu” pokrenemo priče koje nisu senzacija, već život, ljudi pohvale i kažu koliko im je tako nešto nedostajalo. I to je kurs od kojeg nećemo odustajati.
U eri filtera i fotošopa, kada svi želimo da se predstavimo u najboljem svetlu, vi ste odlučili da jednu emisiju samouvereno vodite nenašminkani, sa željom da osnažite žene da ne nose maske kako bi se drugima dopale. Šta je vas osnažilo na jedan takav potez?
– Svako ko me dobro poznaje zna da meni takve stvari u suštini ne predstavljaju problem. Međutim, trenutak paljenja reflektora na samom početku nije bio prijatan, jer sam izašla iz svoje profesionalne zone komfora. Ali, to je zaista trajalo onoliko koliko mi je trebalo da izgovorim pozdravni uvod koji sam želela da posvetim baš tom činu. Nakon toga je bilo pravo uživanje, delovalo je potpuno oslobađujuće i rasterećujuće. Pomislila sam: „Zašto da ne? Može i ovako!” Jedinstvena kampanja Una televizije „21 dan zahvalnosti” doprinela je da se i ja menjam na bolje i taj čin je bio produkt te zahvalnosti. Osnažena da dam primer svim damama da uvek prate svoj osećaj i nikada, ni u kom smislu, ma kakve okolnosti bile, ne odustaju od sebe.
Šta nam komentari, koji se uglavnom fokusiraju na to kako je jedna poznata voditeljka izašla pred kamere bez šminke, govore o kapacitetima našeg društva da prepozna jedan globalni problem i da svoj doprinos u njegovom potencijalnom rešavanju?
– To je pitanje za sve nas i treba da nas zabrine, jer nije usamljen slučaj. Mnoge stvari koje smo nekada podrazumevali danas imaju taj „wow” efekat. Nikada više nismo pričali o kvalitetu života, a pitanje je koliko zaista kvalitetno živimo.
Izjavili ste nedavno da ste zbog prvih vesti koje ste čitali uživo na televiziji u apoteci tražili nešto za smirenje na biljnoj bazi kako biste sputali tremu, a šta je proveren recept koji vam danas, posle toliko televizijskih sati, spušta adrenalin kada završite emisiju?
– Recept je šetnja. Nakon emisije obavezno pešačim do kuće, tako dam sebi vremena da se adrenalin spusti, ali i da posložim ceo taj dan u svojoj glavi. Razmišljam o stvarima koje su bile dobre i koje su mogle biti bolje. Mnogi mi kažu da nakon emisije pričam više nego što je to uobičajeno (smeh), ali to je taj adrenalin koji samo program uživo može da stvori. I čim preskočim kućni prag, fokus je potpuno na porodici. Vraćam se našim porodičnim temama, planovima i rutini, koji ujedno budu i rezervoar energije za naredni dan.
U jednoj emisiji niste uspeli da sakrijete emocije tokom razgovora sa majkom deteta ubijenog u beogradskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”. Koliko je teško odvojiti ljudskost od profesionalizma u takvoj situaciji i vratiti se u kolosek u emisiji uživo?
– Ne bih se složila da ljudskost treba uopšte razdvajati od profesionalizma, jer u suprotnom sve što radite ne bi bilo autentično i istinski okrenuto ka čoveku. Da bi neko bio dobar novinar, mora da ima dušu. Bez toga biti u ovom poslu zaista ne vredi. Kada govorimo o programu uživo, naravno da granica pristojnosti, kao i razumevanje bola osobe preko puta vas, mora da postoji. Sećam se da sam se nakon pomenutog razgovora izvinjavala majci predivnog dečaka Andrije Čikića, jer sam ispred nje, jedne toliko ranjene, ali beskrajno ponosne majke, plakala. Osetila sam na neki način i stid što sam zaplakala, jer se ona na jedan veličanstven i dostojanstven način, prepun majčinske ljubavi, uz široki osmeh, prisećala svog sina i njihovih najlepših zajedničkih trenutaka. To su ljudi i priče koje zauvek ostave trag.
Budući da mnogo volite svoj posao, šta vas iznova očara u novinarstvu i da li je bilo situacija kada vas je profesija razočarala?
– Očara me svaka priča koja dokazuje da smisao postoji, da dopire do ljudi i da se nešto samim tim menja na bolje. Da nismo izgubili svest da je ipak sve do nas samih. I dokle god ima tog žara u meni da temama koje otvaramo pokrećemo društvo, biću u novinarskoj profesiji. Razočarao me je nedostatak empatije pojedinih medija kada su se dogodila masovna ubistva u Ribnikaru, Duboni i Malom Orašju, pa i godinu dana kasnije. Slično je i u slučaju nestanka malene devojčice iz Bora. Senzacionalizam u tako tragičnim događajima ne sme da postoji, jer je poštovanje žrtava i bola njihovih porodica imperativ. Etika i kodeks obavezuju na to, jasno su naznačeni i važe za sve novinare, bez obzira gde radili i iznad su svakog klika, rejtinga i šera. Razočara me i količina lažnih vesti koje se tako olako puste u etar, a onda se isto tako povuku, bez sagledavanja posledica samog objavljivanja. Odgovornost, a samim tim i ljudskost, u ovoj profesiji mora da postoji.
Kada ne radite, kako za vas izgleda idealno popodne?
– Idealno popodne je svaki trenutak proveden s decom. Volim kada igramo „Ne ljuti se, čoveče” ili karte. To me baš opušta. Ili kada čitamo, crtamo. Trudimo se da što više uživamo u njihovom detinjstvu, jer zaista brzo rastu. Nekada me to onako „roditeljski sebično” i rastuži, ali sam jako srećna kada vidim da smo svi zajedno uhvatili dobar pravac. Oni su zapravo merilo svega onog što radim.
Ne „tresete sudbinu”, kako ste to jednom prilikom rekli, već puštate da vam se stvari dešavaju. U kojim situacijama ste, ipak, kontrol frik u životu?
– Isključivo kada je posao u pitanju. Emisije koje radim emituju se uživo i ključ je u dobroj pripremi. U privatnom životu smatram da sve što treba da se dogodi, tako će i biti. To mi se više puta u nekim raznim životnim situacijama i potvrdilo. Naučila sam da na vreme „pustim” i dozvolim da vreme „presudi” nekim mojim ciljevima i ambicijama. Da li su dobre za mene ili nisu. Roditelji su me učili da moram da uradim sve ono što je do mene, a da je ostalo Božija volja. Po tom principu funkcioniše moj život.
Vladimir Bijelić
