Sećanje: Akademik Milorad Radovanović (1947–2020)

To je reč koja mi nedostaje. Ne samo meni no i drugima. To su mi potvrdili naši zajednički prijatelji i poznanici. Među njima je dosta onih koji i ne bi odmah mogli tačno da kažu njegovo ime Milorad, ali svi znaju da je Radovanović. To prezime se primilo u nauci, među profesorima i studentima, u Srpskoj akademiji. Dugo se taj glas širio iako Mića nije dugo živeo. Tako, jer je svoju najpoznatiju knjigu – dostina kaže: i najbolju – napisao kada je imao tridesetak godina. U poslednjim radovima pažnju je okretao na fazi lingvistiku i šalio se da ni on ne zna šta je to. Niko takvu šalu nije primao ozbiljno, jer sve što je kao naučnik radio bilo je ozbiljno.

Voleo je da kaže za sebe da mu najbolje pristoji zvanje profesor. To su zdušno potvrđivali i njegovi đaci. Ima ih dosta. On je, srećom, do vrha ispunio svoj radni vek. Nije tražio dodatne godine za takve zadatke. Znao je da je učinio sve što je mogao. U svemu je imao meru, uvek na uzdignutom mestu. U putu, u kolima, na kolenima je držao uspravljenu tašnu. Lekove je morao da ima što bliže ruci. Pokušavao sam da upamtim šta mu je sve zadavalo boljku i tražilo lečenje, ali nisam spreman da ponovim. Umesto tačnog zbira reći ću da nije sudbina bila naklonjena tom dobrom čoveku. Zbog toga je njegova vedrina bila posebne vrste. Ili je on birao ili su birale njega, to nećemo doznati, ali je negovao stalne teme za svoje dosetke. Kazivao ih je šarmantno, uvek na isti način a nikad dosadno. To se postiže kroz osmeh. On je zaista umeo s osmehom.

A kad je ćutao, na sednicama redovno, u drugim prilikama takođe, jer ovde nije govor o nametljivom čoveku, miran, dakle, i zagledan, čupkao je svoju bradu, lagano, uvežbanim i gotovo nesvesnim pokretima, jednako simpatično kao što su bili razmešteni namerno nemarni pramenovi njegove kose, oboreni, nadole, i po čelu, tako i sa strana. I to je bio znak da smo u susretu s delikatnim čovekom. Mića je napisao i knjigu o planiranju jezika i njegova pravila su prihvaćena. Pominjem takvu činjenicu bez namere da je razrađujem. Koristim je kao stepenik za približavanje još jednoj njegovoj osobini. Imao je svoj svakodnevni poredak stvari. Posebno je pazio svoj bicikl. I dok ga vozi, i dok ga ostavlja na sigurnom mestu. Da ne nabrajam. Potrajalo bi, jer je bio pažljiv u svemu, od „zdravo, dečko“ i priča o devojčicama do pisanja posveta na poklonjenim knjigama.

A kad je Mića pričao o drugima, izgledalo je da pravi šahovsku tablu koja ima samo bela polja. Kao da je bio izvan vremena čiji smo svedoci i kada se jedva možemo braniti od ljudi koji traže razne prednosti za sebe i primaju usluge bez namere da ih vrate. Nije mi pomenuo da mogu pomoći nekome iz njegove familije. Ni pre ni posle toga. To je vrsta diskrecije što nikoga ne ugrožava. Svojina je onih ljudi koji su odmalena i dalje navikli da dobijaju, da im pripada što žele. Ovo su samo isečci, mrvice prijateljstva, nepomućenog između prvog i poslednjeg viđenja. To nisu česte pojave. Zato sam, nedavno, pred sastanak u Platoneumu, u Ogranku Srpske akademije, zaustio da kažem: „Sad će Mića...“

Presekla me je pomisao koliko ima nepravde u tome što nas je ostavio, gotovo krišom, u muklo koronsko doba. Otišli smo kasnije, sa cvećem, i videli da mu je spomenik na koji koračaj od brata. Tako se slučajno dogodilo i tako prirodno ostalo. Tamo, gde je uvek hladno, setio sam se kako je pre nekoliko godina iz novosadske kuće, u Takovskoj 8, za svojim dedom istrčao mali Mihailo. I njegova kosa je bila u pramenovima, oborenim nadole i po čelu, tako i sa strana... Znam da mali Mihailo nije sam, da ima ko da pazi i njega i uspomenu na Miću, zajedno s nama.

Akademik Miro Vuksanović