Robert Sabo Benke, vizuelni umetnik: Povratak čistoj ljubavi, sebi
NOVI SAD: Spavaća soba” na ulazu u Muzej savremene umetnosti Vojvodine od 30. maja znak je da se Robert Sabo Benke vratio u Novi Sad. Ovaj put iz Budimpešte, kao umetnik, a ne kao “izbeglica” iz Novog Kneževca, osamdesetih godina prošlog veka.
Benke će u toku trajanja izložbe “Nežne strategije otpora” praktično živeti uz nju i posetioce, tako upotpunjujući doživljaj ličnosti koja je na njoj i predstavljena - on sam. Kako u pratećem tekstu piše kustos Branko Popović, “za Roberta Sabo Benkea umetnost je sredstvo za stvaranje samo-konstruisanih identiteta, a ljubav moguća forma otpora”.
Osim što mogu da upoznaju umetnika, posetioci na izložbi mogu da vide niz radova, uglavnom fotografija, u vremenskom okviru od 30 godina koji daje čitav presek i pregled u Benkeovoj karijeri, ali i životu. Postavku čine tri dela “The Place”, “The Self”, “The Other”, a izloženi su i prateći materijali iz porodičnog albuma, isečci iz dnevne štampe, dokumentacija o performansima i umetničkim akcijama, što dodatno kontekstualizuje umetnički rad Roberta Saboa Benkea.
Šta je nama ljubav, a šta smo to mi ljubavi?
Povratak samom sebi. Čovekovo sazrevanje, ili odrastanje. Svako od nas upada u porodičnu situaciju. Dolazi u probleme sa roditeljima. Pokupimo elemente koji će nam malo zagorčavati život. Nosimo te stvari, srećemo razne ljude. Imamo obrasce koje ćemo koristiti, misleći da su ispravni, jer smo ih naučili u porodici. Kasnije naučimo da to treba promeniti. Zato su nam dati predivni ljudi koji nam se kroz život pridruže i sarađuju u toj nekoj igri, prevari, ili bilo kom vidu dramatičnih zbivanja. Proces sazrevanja te tera da promeniš nešto u svom sistemu, da bi se vratio čistoj ljubavi s kojom inače polaziš. Iz galaksije, od boga, neke baze. To treba da se odradi da bi čovek stigao sam do sebe. A to je odrastanje. Ono se ne meri godinama. Ima onih koji su ostarili, a nisu odrasli. To je mukotrpan rad, ali jedini smisao života.
Kako to sve izgleda u kontekstu umetnosti, nazovimo ga klasično “ljubav - istina - lepota”?
Niste spomenuli još jedan važan faktor, a to je sloboda. Umetnost je teritorija života u kojoj čovek, ako se odvaži, ako ima talenta, može da proživi život na drugi način. Tu je data mogućnost, sva raspoloživa fantazija univerzuma. Čovek treba da odbaci strahove, obrasce koje je pokupio i čim se toga oslobodi, otvoriće mu se više fantazije. Očigledno je da ako je čovek prepun strahova, neće biti kreativan. Ni u svakodnevnom životu, ni u umetnosti. Mora da napravi ambijent, da bude u stalnoj konverzaciji sam sa sobom i da se pridržava sebe, da osmatra, da gleda zbivanja oko sebe, da dođe do nekih zaključaka, svojih. Da smisli način kako će to “baciti” u neki materijal, kako će to ostvariti.
Vaš rad je kombinacija umetničkih disciplina, fotografije, instalacija, performansa...
Sve je to lično, sa porukom da svaki čovek može svoj život da to proživi na taj način. Ja dajem sliku o tome kroz šta prolazim, kroz koje faze, elemente, susrete... Kako to sve proživljavam. Da je to dosadan život, ne bi imalo smisla pokazivati ga ljudima, ali sam vrlo rano otkrio da ima elemenata koji bi mogli biti interesantni za pokazivanje, tako da on baš može poslužiti ljudima koji su zainteresovani za kreativnost, za stvaranje, sami da istraže u sebi moguće varijante za kreaciju. To što se bavim sopstvenim životom, to je zato što sam u to najsigurniji.
Šta vam znači ova izložba u Novom Sadu, šta njom želite da predstavite ovdašnjoj publici?
Treba da se zna da sam ja živeo u Novom Sadu. Pohađao sam Karlovačku gimnaziju. Prvu izložbu sam imao tu, u “Forumu”, zatim u Mariboru, pa u Subotici. Te tri izložbe sam imao još u Jugoslaviji, da bi 1991. pošao za Budimpeštu. Sad je tačno 30 godina otkako sam napustio Novi Sad koji mi je bio izuzetno važan u to vreme, jer sam odrastao u Novom Kneževcu, prilično malom mestu, u kojem nisam imao ekipu za igru, za proživljavanje kreativnosti, tako da je tamo bilo dosta samoće. Ovde sam se susreo sa “izbeglicama” iz drugih malih mesta, s kojima sam se združio... Jako, jako lepe uspomene. A sada, otkako pripremamo izložbu u proteklih šest meseci, ponovo otkrivam istu energiju iz osamdesetih. Uživam svaki trenutak ovde. I na samoj izložbi počinjemo materijalom iz osamdesetih. Pa dokle se stiglo. Naravno, ne može se sve pokazati, ali tu su best of radovi. Tu sam se stvarno morao prepustiti svom kustosu, Branku Popoviću. Njegov rad je izuzetno važan u svemu ovome, jer spolja ima bolji uvid od mene, koji sam potpuno unutra.
Igor Burić