Priče iz Muzeja Vojvodine u Novom Sadu - Marame

Međutim, ona otkriva naš identitet, poreklo, pol, uzrast, društveni status, a u današnje vreme i modni ukus, pripadnost određenoj religiji (u islamu nošenje posebnih vrsta marame propisano zakonom) ili čak simboliše slobodu. 

Međunarodna izložba „Marama kao kulturni označitelj“ biće otvorena u sredu, 18. maja u 18 časova u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu (Dunavska 37) i deo je programskog luka „Heroine“, u okviru projekta „Novi Sad - Evropska prestonica kulture“, a građani će je moći pogledati do 30. juna. Izložba se vremenski poklapa i sa manifestacijom „Muzeji za 10“, Evropskom noći muzeja, Međunarodnim danom muzeja, kao i Nacionalnom nedeljom muzeja.

Na izložbi, koja je nastala zahvaljujući saradnji ŽeNSkog muzeja iz Novog Sada, Ženskog muzeja iz Bavarske i Muzejom Vojvodine, biće prikazane fotografije iz porodičnih albuma građana, potom fotografije sa legendama iz različitih kultura koje je obezbedile kolege iz Nemačke, predmeti koji su se koristili za nameštanje marame i kose, radovi savremenih umetnica, planirana je projekcija dokumentarnog filma i radionica „Crvena marama“ na platou ispred Muzeja posvećena pionirskoj marami.

- Izložba prikazuje i promišlja kulturnu raznovrsnost u evropskom, vanevropskom i lokalnom kontekstu,  problematizujući  važna društvena pitanja – objašnjava urednica ŽeNSkog muzeja u Novom Sadu Vera Kopicl. – Odlučili smo da sarađujemo s kolegama iz Bavarske, jer se dugo bave istraživanjem kulture nošenja marame u celom svetu, dok smo taj odevni predmet izabrali, jer je poslednjih godina jedno od najvažnijih pitanja feminizma prihvatanje izbora, koje se lomi preko (ne)pokrivanja žena. Kako je svet postao globalno selo zapadnoevropska kultura i vrednosti dolaze u dodir s islamom, te se postavlja pitanje da li je (ne)pokrivanje glave i lica maramom presija ili emancipacija žene. Tom temom se bavi i dokumentarni film „Otkrivanje“ autorki iz Sarajeva, koje pokušavaju da odgovore na pitanje zašto mlade žene u 21. veku odlučuj da pokriju glavu i lice.

Ženski muzej je pozvao građane da učestvuju u stvaranju izložbe tako što su mogli da pošalju fotografije iz porodičnih albumima i odziv je bio sjajan.

- Fotografije oslikavaju sećanja, putovanja, čak i životne borbe, pa smo tako dobili fotografije baka iz prve polovine 20. veka, Crnogorki iz Banata, ali i fotografije žena koje su koristile maramu tokom hemoterapije, te s putovanja u Africi, tokom obilaska Sahare, što je posebno zanimljivo jer su se pokrile baš onako kako se to čini u islamu, ni ne razmišljajući o tome – ističe Vera Kopicl.

Marame su već dugo vremena industrijski proizvod i kupovane su na vašarima, u lokalnim trgovinama kolonijalne robe i od putujućih trgovaca. Kao svečano nevestinsko oglavlje izrađivane su od finih industrijskih tkanina: svile, satena, brokata, pliša. Krajem 19. i početkom 20. veka često su bile ukrašene zlatovezom i tada su skoro obavezno bile crne. Zlatovezom su ih ukrašavale Srpkinje, Rumunke Bunjevke i Šokice. Kada je vezivana ispod brade predstavljala je svečani povez, dok za svakodnevne prilike je vezivana ”po mađarski”, odnosno njeni krajevi vezivani su na potiljku. Ponekad bi žene krajeve obavile oko zadnjeg dela glave i vezivale ih na temenu.

- Modni trend od tog jednostavnog odevnog predmeta napravila je modna kuća „Hermes“ – kaže Katarina Radisavljević. - Svilenu četvrtastu tkaninu ukrašenu specifičnim uzorkom, insprisanim baroknim gemama,“Hremes“ je uveo u visoku modu krajem 1936. godine. Marama tokom 50-ih godina prošlog veka postaje trend u odevanju srednje klase.

U zbirci narodnih nošnji i odevanja Muzeja Vojvodine čuva se 167 marama za pokrivanje glave, te je ta ustanova dala doprinos izložbi eksponatima koji se tiču kulture nošenja marame. Kako objašnjava etnolog i muzejski savetnik Katarina Radisavljević u tradicionalnom seoskom društvu, lični identitet iskazan kroz odevanje nije toliko izražavao jedinstvenost osobe. 

- Marame oslikavaju etničku raznolikost Vojvodine, interkulturalnog prostora koji nam pruža dobar uvid u to kako kulturna strujanja sa istoka i zapada na jednom mestu formiraju jedinstvenu tradiciju – kaže Katarina Radisavljević. - Znalo se kakva se odeća nosi radnim danima, kakva u svečanim prilikama, a kakva u ritualnim. Devojke su išle gologlave, dok je ženama kosa pokrivana nakon svadbe. Status devojke spremne za udaju obeležavan je pravljenjem složene frizure i dodavanjem raznih ukrasa, obično od vrpci i veštačkog cveća i to u svečanim prilikama. Verena devojka je nosila trake koje je nosila kao devojka, ali i i nevestinski venac. U svakodnevnom životu tradicionalnih zajednica u Vojvodini pokrivanje glave maramom se zadržalo kod starijih žena. Njihova istrajnost u tome je posledica zadržavanja društvenih normi u kojima su se one formirale kao ličnosti.

U tradicionalnim društvima, ali i u savremeno doba jedan od najvažnijih događaja žene bila je udaja, koja je u prošlosti označavala prelazak u odraslo doba. Zbog toga je pripremi mlade davana posebna pažnja, a jedan od obreda bilo je ubrađivanja, odnosno češljanja neveste što se radilo u toku svadbe, najčešće u ponoć, a nekad i ujutru posle prve bračne noći. Ceremonija je započinjala skidanjem venca sa glave, zatim češljanjem kose kako propisuje tradicija i postavljanjem elemenata oglavlja udate žene -  podloška za kosu, donjeg pokrivača i gornjeg svečanog oglavlja.

- Donji deo oglavlja činila je kosa očešljana na određen način i tvrdi podmetač pomoću kojeg je kosa dobijala željenu formu. Preko tako dobijene osnove stavljana je kapica ili marama od običnog platna, čija je uloga bila da učvrsti celu konstrukciju i ujedno spreči da se gornje oglavlje isprlja od kose – objašnjava Katarina Radisavljević. - Tek kada je svaki od tih elemenata bio postavljen na glavu, stavljalo se gornje deo, odnosno razni oblici, prekrivača i ukrasa. Najrasprostranjeniji tip gornjeg pokrivača za glavu u Vojvodini, ali i na čitavom prostoru Balkana i Jugositočne Evrope je bila četvorougaona marama koja se presavija po dijagonali, te se u obliku trougla vezivala na glavu. Taj jednostavni tip gornjeg prekrivača je opstao dugo vremena i još se može sresti po selima, gde ga nose starije žene. Jednostavnost kroja marame i načina njenog nošenja je svakako doprineo dugom trajanju ovog aksesoara u odevanju tradicijske zajednice.

Pravila pristojnosti, koja u višim društvenim slojevima zapadne i srednje Evrope datiraju od srednjeg veka, nalagala su udatim ženama da im glava, brada, vrat i ramena budu prekriveni. To pravilo ustanovila je katolička crkva koja je papskim dekretima iz 1279. i 1355. godine propisala obavezno nošenje vela na javnim mestima za žene i devojke starije od 18 godina. Obavijanje cele glave, osim lica, duguljastim parčetom tkanine zabeleženo je u nošnjama Srba, Bunjevaca i Šokaca u Vojvodini početkom 20. veka. Promenom odnosa prema kosi, krajem 19. veka u Vojvodini, koja više nije tabu, dolazi i do transformacija spoljnog dela oglavlja, čija funkcija nije više toliko istaknuta potrebom zaštite, te se sve više obraća pažnja na njegovu estetiku.

Silvia Kovač