Nova knjiga umetnika i kritičara Andreja Tišme

Kako je u autopoetičkom tekstu u uvodu knjige naveo čitav život je posvetio umetnosti: studirao je umetnost, na Akademiji likovnih umetnosti u Pragu, stvarao je u različitim medijima, izlagao, pisao o umetnosti četrdeset godina, bio urednik likovne galerije, dva umetniička časopisa, držao mnogobrojna predavanja o umetnosti, radio desetine kustoskih projekata i izložbi, bio selektor, žirirao, otvarao mnoštvo izložbi. Još pre odlaska na studije, kako navodi, počeo je da se bavi novim medijima, konceptualističkim istraživanjima, vizuelnom poezijom i fotografijom, a kasnije i mejl-artom, performansom, videom, digitalnim printovima i internet umetnošću.

Tokom četiri decenije objavio je oko tri hiljade likovnih kritika, eseja i intervjua navedenih u iscrpnoj bibliografiji objavljenoj u ovoj knjizi. Od 1981. do 2008. bio je likovni kritičar “Dnevnika”. Tada je, kao kritičar dnevnog lista morao da prati sve vrste likovih manifestacija, od izložbi tradicionalne umetnosti, modernizma, preko novih pojava i medija stvaralaštva, do studentskih radova pa i amatera. Međutim, za njega je, kako ukazuje u predgovoru najveći izazov bilo praćenje novih medija i oblasti stvaralaštva, od fotografije umetnika, performansa, elektronskih medija do interneta. Svoje tekstove iz oblasti novih medija i neobičnog korišćenja klasičnih medija Tišma je 1992. objavo u knjizi “Druge te(rit)orije”. Nova knjiga, “Likovni puls epohe” je po koncepciji nastavak prethodne i sadrži izbor iz onog što se od 1992. do danas dešavalo u pomenutim oblastima umetnosti.

Pored izbora kritičkih osvrta na izložbe novomedijske umetnosti u knjizi su objavljeni i kraći estetički eseji o njenoj istoriji, značaju i smislu koji su mahom izlazili u “Dnevniku”, ali i na stranicama časopisa “Krovovi”, “Novi život”, “Stav”, “Likovni život”, “Književnost”. Tekstovi su podeljeni u šest poglavlja: Likovni eseji, Likovne parabole, Novi Sad i umetnici, Politika i umetnost, U polemičkom tonu i Prikazi izložbi novih medija i onih klasičnih, korišćenih na nov način.

Predstavljajući ovu knjigu njen recenzent Đorđe Malavrazić ukazuje da prateći izlagačku delatnost izniklu iz novih polja stvaralaštva – onih što u posmatraču često izazivaju frustraciju i gnevne reči: „ovo nije umetnost“ – Tišma nam dovodi istoriju umetničkih tokova do samih naših vrata i najaktuelnijeg, današnjeg dana. Ako imamo u vidu poslovični zaostatak u uybenicima i kunstistorijskoj literaturi, a ne samo u svesti neposvećenih, Tišmina tumačenja i objašnjenja fenomena koji radikalno izmiču tradicionalnoj pojmovnoj aparaturi ukazaće nam se kao veoma značajna i preko potrebna.

Malavrazić posebno ukazuje na tendencije koje Tišma smatra najrelevantnijim, a koje se potiskuju u znatnom delu naše likovne kritike na marginu ili čak preskaču i zanemaruju. Prilikom odlučivanja o tekstovima koji će biti objavljeni u ovoj knjizi presudne su, kako navodi recenzeznt svakako bile Tišmine estetičke preferencije i lična sklonost delatnika koji se i sam, često pionirski u ovoj sredini, ogledao upravo na polju, da upotrebimo poznati termin Yina Jangblada, proširenih medija.

- Ma koji bili motivi za probiranje tekstova samo o alternativnom, a značajnom stvaralaštvu, pokazaće se, verujem, da je upravo takva selekcija  bila najkorisnija i najzanimljivija, jer nam je štivo ove vrste do sada bitno nedostajalo. To je pravi izbor za publiku otvorenog duha, koja hoće da spozna i razume svojstva i suštine umetnosti svoga vremena. Jedna od tih suština jeste, po Tišmi, približavanje umetnosti manifestacijama svakodnevnog života. – navodi Malavrazić.-Druga je prevaga etike nad estetikom, dakle angažovanost, kakvu je, da podsetimo, i sam Tišma ispoljavao u mnogim kritičnim okolnostima, a pre svega tokom totalne blokade naše zemlje od 1992, kada je, zahvaljujući modernim telekomunikacijama, uspevao da, kao autentični alterglobalista, organizuje žanrovski suženo, ali ipak globalno protestno izjašnjavanje umetnika sa raznih strana sveta putem mejl akcija, telefaks izložbi i drugih vidova antiembargo-arta.

Prema Tišmi, kako objašnjava malavrazić novi, duhovni umetnik, nije specijalista u omeđenom fahu i zanatski virtuoz. On mora biti visoki intelektualac, filozof, etičar koji je ekološki svestan svog prirodnog okruženja, pa, u izvesnom smislu, i sveštenik, inspirisani mag, sposoban da sopstveno stanje svesti prenese svojoj publici, izazivajući odgovor i katarzu u drugim bićima. Po njegovim rečima, i ovde se Tišma razlikuje od znatnog dela likovnih kritičara koji pišu o izložbama bez širih konsideracija, prepuštajući čitaocima da sami iz njihovih prikaza izvedu moguće teorijske pretpostavke toga delovanja. Tišma, naprotiv, iskazuje kao kritičar izrazitu teorijsku, estetičku, pa i filozofsku samosvest, ponekad u obliku osobene utopijske vizije koja od čitalaca zahteva intelektualnu i emotivnu saradnju, duhovno uzdizanje i aktivnost na poboljšanju sveta.

N. Popov