Neobičan spomenik neobičnom pesniku

Vasko Popa je rođen 1922. u Grebencu, u Banatu, Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Vršcu, a posle toga upisao je Filozofski fakultet u Beogradu. Studije nastavlja u Bukureštu i Beču, a nakon završetka Drugog svetskog rata diplomirao je na romanskoj grupi Filozofskog fakulteta u Beogradu. Bio je, dugo godina, urednik u prestižnoj izdavačkoj kući „Nolit”, osnovao je Književnu općštinu Vršac a  jedan je i od osnivača Narodnog pozorišta „Sterija”,

Srpska književna teorija gotovo je jedinstvena: Vasko Popa je ne samo preteča, nego i vodeći ličnost srpskog modernog pesništva. Svaka njegova knjiga otvarala je nove vidike i ukazivale na neistražene mogućnosti srpskog pesništva. Počev od Kore, knjige neobične sintakse, sadržine i forme koja je nagovestila velike promene u srpskom pesništvu i otklon od dirigovane (i jalove) poetike socrealizma, pa preko knjiga Nepočin-polja i Sporednog neba, do zbirki Živo meso i Rez. Dobio je veliki broja književnih priznanja i nagrada, između ostalog i Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Umro je 1991. u Beogradu.

Jedan od najvećih pesnika 20. veka Oktavio Paz govorio je za Popu da je lovac lutajućih odblesaka, i vuk i dete sa sto godina, baštovan što seče cvet magle. Spajajući iskustva usmenog pesništva, odnosno zagonetke, pitalice i bajalice, s iskustvom nadrealističke pesme, ugrađujući novu osećajnost u telo drevne mudrosti, udvajajući folklornu jezičku fantaziju i urbanu leksiku, iznedrio je Vasko Popa pesmu kao strogo omeđen prostor unutar koga se prostire široko polje slobode. Kako to u antologiji „Zlatni vek srpskog pesništva” ističe Selimir Radulović, u Popinim tajanstvenim pesničkim zavežljajima, lepo upakovanim, diskretno patiniranim, s ugrađenim maglenim dozerima, s neočekivanim spajanjem, pomeranjem i preokretanjem, događala se spontana kristalizacija jezika.

A još jedan znameniti srpski pesnik, Ivan V. Lalić, veli da se glas Vaska Pope iznedrio onog časa kada je bilo neophodno da se, u srpskom pesništvu nešto dogodi – i on se pojavio kao celovita pesnička ličnost; doneo je svoju sintezu, svoj pesnički jezik, svoje iskaze i svoje nagoveštaje. Više svega, doneo je svoju pesničku zrelost. I kao pesnik bitnog, pesnik neprolazno aktualnog, Vasko Popa je pevao i svoju sudbinu i sudbinu poezije uopšte.

–  Vasko Popa je bio neobičan, drugačiji pesnik, i stoga ne bi ni priličilo da ima klasičan spomenik – najavio je Goran Vesić. – Živeo je u Bulevaru, preko puta Tašmajdana, i provodio vreme u „Poslednjoj šansi”, pa je naša ideja da ga spomenik predstavi za nekim stolom upravo u tom kultnom lokalu. Tu bi svako mogao sedne i čita njegove pesme – dodao je Vesić, uz napomenu da će odluka o podizanju spomenika biti doneta na prvoj sednici Skupštine grada Beograda, kada će biti osnovan i odbor za postavljanje obeležja na čijem će čelu biti književnik Milovan Vitezović.

M. S.