Mirko Lazović, vizuelni umetnik: Naš pogled grebe sjajem

Po zamisli kustoskinje dr Sanje Kojić Mladenov, otvorena forma izložbe podrazumeva integrisanje različitih medijskih, procesualnih i interdisciplinarnih istraživanja, perfor- mansa i kolektivnih akcija, te intervencija u realnom i digitalnom prostoru, delom posmat- ranjem kroz istorijski diskurs, ali i uključivanjem relevantnih savremenih umetničkih praksi.

U okviru izložbe Mlečni put u Kreativnom distriktu u 17 časova biće otvoreni segmenti izložbe Arhiva MSUV – Projekti u Kineskoj četvrti / Kreativnom distriktu, Danica Bićanić, Mirko Lazović i TOKI Art Space (Tokio Marudžama, Sanjada Ikuhisa). Tim povodom razgovaramo sa Mirkom Lazovićem (1979), umetnikom u čijem fokusu su interaktivne instalacije i želja da kroz radove komunicira sa posmatračem.

 Kako je došlo do saradnje sa kustoskinjom Sanjom Kojić Mladenov povodom izložbe „Mlečni put”?

– Sanja me je prvi put pozvala 2015. da učestvujem na izložbi NjonderLab u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine. Izložba Milkdž Njadž, na koju sam pozvan, na neki način predstavlja kontinuitet promišljanja o povezanosti umetnosti, prirode, nauke i tehnologije, oblasti koje se međusobno prožimaju u savremenim umetničkim teorijama i praksama.

 Koje vaše delo je odabrano za izložbu i kako ga vidite u ovom izložbenom kontekstu?

– Na ovoj izložbi predstaviću svoj novi rad koji se bavi posebnošću naše pažnje i tragovima koji ostaju iza nas. Niko drugi ne može videti svet na isti način na koji ga mi vidimo. U pitanju je interaktivni video Naš pogled grebe sjajem, koji posmatrač menja i deformiše „uronjenošću“ svoje pažnje - gledanjem. Na taj način potenciram odnos posmatrača i posmatranog.  Naše prisustvo jeste važno, ali toga nismo uvek svesni. To pokušavam da naglasim kroz svoje video radove i instalacije.

 Kako sagledavate istorijski kontekst izložbe „Mlečni put” – koliko su neki od ovde zastupljenih umetnika i umetnica uticali na formiranje vaših artističkih pogleda?

– Živimo u prelomnom periodu, kada ja izuzetno važno često se osvrtati na ono što je za nama, prepoznavati povezanosti umetničke zajednice, kako bismo prepoznali svoje pripadanje i razmene nekad svesne, nekad sasvim daleke, i shvatili šta nas povezuje u sadašnjem umetničkom trenutku. Najblaže rečeno, stvarno je čast biti deo izložbe sa toliko izuzetnih umetnika. Ipak, izdvajam Distrukturu, koja mi je umetnički najbliža, pre svega po emociji. Pratim ih i uvek me iznova oduševe svojim svežim pristupom. Tu je i Femkanje i još preko četrdeset autora vrednih pažnje. Jednostavno, ne stižemo da se oporavimo od jedne pošasti, a sledeća kao da već dolazi. I stoga je važno osvrtati se na ono što je učinjeno, i preispitivati odgovornost za ono što nas čeka. Ova izložba, ako sam dobro razumeo, radi upravo to. Vreme je da se harmonizuje ova naša galaksija pre sledećeg velikog praska.

 Kao neko ko se u značajnoj meri bavi novim medijima i interaktivnim izložbenim konceptima, kako sagledavate odnos umetnosti i tehnologije danas?

– Ne mislim da umetnost i tehnologiju možemo razdvojiti. Tehnologija je zaista širok pojam koji je vezan za čoveka otkako je uopšte i krenuo da pravi stvari. Mi biramo medije koji rezonuju našim jezikom, i često posežemo za nekonvencionalnim tehnikama koje mogu postepeno da se odomaće. Tako je bilo i sa upotrebom kompjutera. Kompjuteri su u početku korišćeni u marginalnim praksama, da bi danas bili sastavni deo svačije produkcije, bilo preko samog rada, kroz izložbe, bilo kroz dokumentaciju i komunikaciju. Još uvek postoje institucije koje diskriminišu neke oblike interaktivnosti i povezivanja, ali Muzej savremene umetnosti Vojvodine definitivno nije među njima.

 Čini se da u vašem radu dosta promišljate i svojevrsne meta-izložbene koncepte, odnosno načine na koji se sama umetnost doživljava iz pozicije umetnika ili posetilaca izložbe, zavisno od konteksta, prostora?

– Konvencionalni prostori i formati imaju jasnu funkciju fokusa, ali ponekad ideja zahteva krupnije uranjanje u rad, i tada mi je potrebno da ceo prostor povinujem realizaciji ideje. Iskustvo rada u pozorištu na dizajnu svetla i scene, uticalo je da pridam značaj prostoru kao izražajnom sredstvu. Pozorište je zaista magično mesto gde se povlačenjem jednog potenciometra selimo u svet u kome važe drugačiji zakoni.

 Imate li neki nerealizovani projekat ili ideju koja čeka na nove specifične prostore, kakve praktikujete u svom radu?

– Nagomilalo se dosta toga u prethodne dve-tri godine, stvari se vade iz teftera da se realizuju. Trenutno radim na projektu u kome zatvoreni prostor posmatram kroz percepciju vremena, Za to sam odabrao tunel koji nije moguće sagledati iz jedne tačke i koji ima jako dugačak feedback, što ce ujedno biti i rad u koji cu uključiti izvođače, čime pokušavam da dodatno relativizujem barijeru između publike i rada.

        N. Marković