Мирко Лазовић, визуелни уметник: Наш поглед гребе сјајем

По замисли кустоскиње др Сање Којић Младенов, отворена форма изложбе подразумева интегрисање различитих медијских, процесуалних и интердисциплинарних истраживања, перфор- манса и колективних акција, те интервенција у реалном и дигиталном простору, делом посмат- рањем кроз историјски дискурс, али и укључивањем релевантних савремених уметничких пракси.

У оквиру изложбе Млечни пут у Креативном дистрикту у 17 часова биће отворени сегменти изложбе Архива МСУВ – Пројекти у Кинеској четврти / Креативном дистрикту, Даница Бићанић, Мирко Лазовић и ТОКИ Арт Спаце (Токио Маруџама, Сањада Икухиса). Тим поводом разговарамо са Мирком Лазовићем (1979), уметником у чијем фокусу су интерактивне инсталације и жеља да кроз радове комуницира са посматрачем.

 Како је дошло до сарадње са кустоскињом Сањом Којић Младенов поводом изложбе „Млечни пут”?

– Сања ме је први пут позвала 2015. да учествујем на изложби ЊондерЛаб у Музеју савремене уметности Војводине. Изложба Милкџ Њаџ, на коју сам позван, на неки начин представља континуитет промишљања о повезаности уметности, природе, науке и технологије, области које се међусобно прожимају у савременим уметничким теоријама и праксама.

 Које ваше дело је одабрано за изложбу и како га видите у овом изложбеном контексту?

– На овој изложби представићу свој нови рад који се бави посебношћу наше пажње и траговима који остају иза нас. Нико други не може видети свет на исти начин на који га ми видимо. У питању је интерактивни видео Наш поглед гребе сјајем, који посматрач мења и деформише „уроњеношћу“ своје пажње - гледањем. На тај начин потенцирам однос посматрача и посматраног.  Наше присуство јесте важно, али тога нисмо увек свесни. То покушавам да нагласим кроз своје видео радове и инсталације.

 Како сагледавате историјски контекст изложбе „Млечни пут” – колико су неки од овде заступљених уметника и уметница утицали на формирање ваших артистичких погледа?

– Живимо у преломном периоду, када ја изузетно важно често се освртати на оно што је за нама, препознавати повезаности уметничке заједнице, како бисмо препознали своје припадање и размене некад свесне, некад сасвим далеке, и схватили шта нас повезује у садашњем уметничком тренутку. Најблаже речено, стварно је част бити део изложбе са толико изузетних уметника. Ипак, издвајам Диструктуру, која ми је уметнички најближа, пре свега по емоцији. Пратим их и увек ме изнова одушеве својим свежим приступом. Ту је и Фемкање и још преко четрдесет аутора вредних пажње. Једноставно, не стижемо да се опоравимо од једне пошасти, а следећа као да већ долази. И стога је важно освртати се на оно што је учињено, и преиспитивати одговорност за оно што нас чека. Ова изложба, ако сам добро разумео, ради управо то. Време је да се хармонизује ова наша галаксија пре следећег великог праска.

 Као неко ко се у значајној мери бави новим медијима и интерактивним изложбеним концептима, како сагледавате однос уметности и технологије данас?

– Не мислим да уметност и технологију можемо раздвојити. Технологија је заиста широк појам који је везан за човека откако је уопште и кренуо да прави ствари. Ми бирамо медије који резонују нашим језиком, и често посежемо за неконвенционалним техникама које могу постепено да се одомаће. Тако је било и са употребом компјутера. Компјутери су у почетку коришћени у маргиналним праксама, да би данас били саставни део свачије продукције, било преко самог рада, кроз изложбе, било кроз документацију и комуникацију. Још увек постоје институције које дискриминишу неке облике интерактивности и повезивања, али Музеј савремене уметности Војводине дефинитивно није међу њима.

 Чини се да у вашем раду доста промишљате и својеврсне мета-изложбене концепте, односно начине на који се сама уметност доживљава из позиције уметника или посетилаца изложбе, зависно од контекста, простора?

– Конвенционални простори и формати имају јасну функцију фокуса, али понекад идеја захтева крупније урањање у рад, и тада ми је потребно да цео простор повинујем реализацији идеје. Искуство рада у позоришту на дизајну светла и сцене, утицало је да придам значај простору као изражајном средству. Позориште је заиста магично место где се повлачењем једног потенциометра селимо у свет у коме важе другачији закони.

 Имате ли неки нереализовани пројекат или идеју која чека на нове специфичне просторе, какве практикујете у свом раду?

– Нагомилало се доста тога у prеthodnе две-три године, ствари се ваде из тефтера да се реализују. Тренутно радим на пројекту у коме затворени простор посматрам кроз перцепцију времена, За то сам одабрао тунел који није могуће сагледати из једне тачке и који има јако дугачак феедбацк, што це уједно бити и рад у који цу укључити извођаче, чиме покушавам да додатно релативизујем баријеру између публике и рада.

        Н. Марковић