Milovan Filipović: Koprodukcije su i kreativna nužnost

U predstavi, koja je premijerno izvedena 16. avgusta u okviru festivala Budva grad teatar, igraju Anica Petrović, Nevena Nerandžić, Maja Stojanović, Jelena Simić, Dejan Đonović, Branislav Jerković, Arpad Mesaroš, Marko Marković, Milan Zarić, Sonja Isailović, Gabor Pongo i Ivana Pančić.  Reč je, inače, o koprodukciji čak pet partnera: SNP-a, Ujvideki sinhaza, Beogradskog dramskog pozorišta, Itaka Art centra iz Inđije i Grada teatra Budva.

– Predstava je već imala dve premijere, jednu u Budvi i drugu 24. septembra u Beogradskom dramskom pozorištu. I ispunila je sva naša očekivanja. Mislim da na dobar način počinjemo novu sezonu – kaže za „Dnevnik” direktor Drame Srpskog narodnog pozorišta Milovan Filipović, podsećajući da je sezona započela premijerom drame “Što na podu spavaš” po romanu Darka Cvijetića u režiji Kokana Mladenovića. – Prvi put nakon raspada SFRJ napravljena je koprodukcija tri institucionalna teatra iz Srbije, BiH i Hrvatske : Srpsko narodno pozorište, Narodno pozorište iz Sarajeva i “Gavela” iz Zagreba. I kada se sadržaj predstave i neka njena misija, to deluje jedino ispravno i logično. Predstava je izvedena u Novom Sadu tri puta, reakcije su odlične, i više od toga, i uveren sam u to da joj tek predstoji uzbudljiv, zanimljiv kako repertoarski tako i festivalski život.

Zajedinički imenitelj obe predstave je – saradnja?

– Kroz te koprodukcije, koje sad možemo zvati i međunarodne, dakle kroz udruživanje sa istomišljenicima, sa teatrima koji imaju sličan interes kao i mi, došli smo do dva izuzetna projekta. Jednostavno, smislene koprodukcije daju višestruke benefite. S jedne strane, publika je željna nekih novih lica. Istovremeno, i prokrvljavanja naših ansambala veoma je korisno. Pogotovo u repertoarskim pozorištima, gde institucionalna ušančenost vremenom prelazi u automatizam, koji najčešće u umetnosti nije produktivan. I onda to prokrvljavanje s kolegama iz drugih teatara kroz koprodukcije zna da bude veoma dobro. Upravo je „Što na podu spavaš“ jako dobar primer, jer se tu stvorila jedna homogena teatarska trupa koja je savršeno funkcionisala, bez obzira na to što su ljudi došli sa različitih strana: iz SNP-a, Galeve, sarajevskog Narodnog ali i Kamernog teatra 55 i sa Akademije umetnosti. S druge strane, finansijska situacija u svim pozorištima je takva da prosto je udruživanje nešto što je nužda. Mada mi možda i najmanje imamo prostora za kukanje zbog finansijske oskudice, budući da nam je budžet za produkciju gotovo trostruko uvećan u poslednje tri godine, a zaposlili smo i 14 novih članova. Ali i dalje je to, naravno, nedovoljno da bi se svi planovi ostvarili, a oni moraju da budu vrlo ambiciozni kada je u pitanju Srpsko narodno pozorište.

Šta ovdašnja dramska publika još može očekivati u mesecima koji predstoje?

– Ono što bih svakako stavio u fokus u novoj sezoni je dolazak početkom sledeće godine velikog slovenačkog reditelja Jerneja Lorencija, koji će raditi predstavu o fenomenu hrišćanstva u delima Fjodora Mihajloviča Dostojevskog. Već smo načinili neke bitne korake ka tom januaru kada je planirana prva proba, a premijera bi trebalo da se desi u maru 2023. I negde, bar prema mom osećaju, deluje da bi to mogao da bude centralni deo dramske sezone u SNP. Pogotovo što se radi o jednom kompletnom pozorišnom autoru, koji u Novi Sad dolazi sa kompletnim timom i sa nestrpljenjem očekujem kako početak tog rada kao i, naravno, rezultat. Dramska struktura će biti fromirana u toku procesa i radioničarskiog pristupa probama, a opet s druge strane, uz jaka temelje u prozi jednog vanvremenskog pisca. To je odlična podloga da ishodište bude važan pozorišni čin.

Najavljeno je i da će, posle dugog niza godina, zajedničku produkciju iznedriti SNP i Pozorište mladih?

– Stoji negde primedba da repertoaru SNP-a nedostaju komedije. Sreća s komedijama je što one po pravilu dugo traju, pa kad mi napravimno mesečni repertoar, možda i ne deluje tako, ali je činjenica da smo se u poslednje vreme ređe okretali tom žanru, delom zbog toga što mu se i reditelji nerado okreću. Zato smo, recimo, od Dejana Dukovskog naručili da napravi renjrite jednog svog starog teksta, komedije „Poslednji balkanski vampir“, dok smo se dogovorili sa Kokanom Mladenovićem, kojem dosta dobro ide u SNP-u, da na scenu postavi „Andergraund“ po romanu Duška Kovačevića. A sa Pozorištem mladih ćemo raditi Gogoljevog „Revizora“.    

Kao glumac bićete u utorak, 25. oktobra, deo Novosadskih muzičkih svečanosti, i uto u ulozi naratora u mjuziklu španske trupe „Per Pok” nastalom na temeljima drame Viljema Šekspira a inspirisanog muzikom Sergeja Prokof- jeva. Mogu li ovakvi projekti podstaći da se nešto slično uradi i na sceni SNP-a, recimo baš u saradnji sa Pozorištem mladih?

– Kada sam dobio snimak “Per Pokove” predstave, video sam da je to nešto zaista izuzetno, da je u pitanju vrhunska kreacija, koja ima sjajne elemente i lutkarskog i muzičkog pozorišta, i odmah mi je bilo jasno da će to biti uzbudljivo i za mene i za kolege s kojima ću sarađivati. Baš kao što sam ubeđen u to da će naši “Romeo i Julija” biti više nego uzbudljivi i za publiku. Imamo sličan primer i iz Slovenije, gde su Slovensko mladinsko gledališče i Lutkovno gledališče uradili zajedničku predstavu “Sedam pitanja o sreći” u režiji Tomija Janežiča, za koju se i kritika slaže da je neverovatan pozorišni čin. Dakle, takve produkcije nisu sporne, naprotiv. Kao pozorište, SNP stvarno ima odličnu saradnju i sa Novosadskim pozorištem, i sa Pozorištem mladih, i sa Akademijom umetnosti, sa festivalima, sa svim institucijama kulture u gradu. Na tom tragu možda bi bila dobra ideja da se uđe u realizaciju jednog svenovosadskog projekta. Jer Novi Sad, koji u svojoj biografiji sad ima i titulu Evropske prestonice kulture, zaslužuje i jednu takvu megaprodukciju, koji bi objedinila sve gradske potencijale. E sad, da li će ona biti lutkarska, ovakva ili onakva, najvažnije je da bude izuzetna, vanvremenska, za pamćenje... Ali prvi preduslov za to je da se desi organski, da ima smisla, da postoji kreativni razlog i mora da se smesti u neki kontekst, a ne da bude produkt one narodne – videla žaba da se konj potkiva...   

M. Stajić

– Za Dramu SNP je izuzetno dobra okolnost to da nam je živa Kamerna scena, gde imamo prostor da dajemo priliku mladim, nedovoljno afirmisanim rediteljima, i da kroz tu vrstu „eksperimenta” dolazimo do novih rešenja i za veće produkcije – ističe Filipović. – Takav je, recimo, bio slučaj sa Sonjom Petrović, koja je pre nekoliko godina upravo na Kamernoj sceni uradila jednu malu predstavu, „Otpor”, najavila da tu ima štofa, a onda je sa „Ko je ubio Dženis Džoplin” pokazala i kakvog. Kad neko tako iskoristi šansu, onda je logično da dobije podršku za sledeći iskorak, koji je ona sa „Kod večite slavine” opet više nego uspešno savladala - uostalom, šta drugo reći kada vam predstava donese četiri Sterijine i još niz drugih nagrada. Sonja je u našem pozorištu našla i svoju trupu i kreativni prostor i sada se polako etablira kao rediteljka koja će u perspektivi  biti među traženijim u regionu. Na tom fonu ćemo i dalje otvarati Kamernu scenu za mlade pozorišne autore, poput Mine Petrić, Anje Čuković, Đorđa Nešovića, Vanje Alača... I još nešto veoma važno: neće imati samo jednu šansu, jer to vezuje ruke. Pozorište je proces i nikada ne sme da bude sad ili nikad... I kad mlad čovek shvati da ima tu vrstu slobode na grešku, odmah je kreativnost na višem nivou.

Ansambl Drame Srpskog narodnog pozorišta postao je bogatiji za jkoš jednu izuzetnu glumicu - Martu Bereš. „Koliko je to dobro za Novi Sad kao jednu multikulturalnu sredinu, da vrhunska glumica čiji je matenji jezik mađarski, ali izuzetno govori i srpski, postane deo SNP-a, pogotovo je dobro za samo pozorište, jer je umetnica s takav statusom i biografijom prepoznala dobru atmosferu u našem ansamblu i perspektivu za njen budući kreativni angažman”, kaže Filipović. Podsetimo, Marta Bereš je, između ostalog, dobila Sterijinu nagradu za ulogu Hasanaginice u istoimenoj predstavi koju je Andraš Urban postavio na scenu Ujvideki sinhaza, a naslovna rola u produkciji „Ane Karenjine” istog teatra donela joj je nagradu za najbolju žensku ulogu Udruženja mađarskih pozorišnih kritičara.