MATICA SRPSKA Biografija istaknutog književnika: “Tišma – njim samim“

Autor ove dokumentarne priče o “jednom od najvećih evropskih pisaca na izmaku dvadesetog veka”, kako ga predstalja, je Radovan Popović, novinar i književni istoričar koji je do sada objavio niz vrlo zanimljivih biografskih knjiga o našim najznačajnijim piscima. Knjiga je nastala na osnovu piščevih dela, pre svega Dnevnika koji je Tišma predano vodio od 1942, epistola pisanih supruzi Sonji i porodici, kao i pisama upućivanih brojnim prijateljima i saradnicima. Tišmin život, kako navodi Popović, je beskrajna livada po kojoj su rasute činjenice koje, kada se sklope u mozaik, osvetljavaju jednu izuzetnu ličnost, beskrajno zanimljivu, jedinstvenu u srpskoj književnosti.

Autor navodi Tišmine reči iz Dnevnika u još mladim danima koje nagoveštavaju sve ono što je kasnije postigao. ”Želim da živim (mnogo i vidim i osetim), želim da steknem kompletan pojam o svetu, želim da svoja iskustva stavim u delo, želim da budem jak i da praštam...”. Prateći prve Tišmine književne pokušaje Popović navodi njegove reči “ja sam pisac i samo pišući mogu da živim zadovoljno”. Po Tišminim rečima, pisanjem se ne može baviti, već se pisanju mora posvetiti (ili će se ostati diletant), a za to se ne treba ništa “žrtvovati”, jer posvetiti se pisanju jedina je moguća sreća, nijedan umetnik ništa ne žrtvuje, ako manje živi da bi stvarao.

Prvu Tišminu priču “Ibikina kuća” objavio je Letopis Matice srpske 1951. i ona se “dopada svima”, a Matica mu zatim izdaje i prvu knjigu - zbirku pesama “Naseljeni svet” koju predstavlja kao “parče duše”. Biografija zatim prati godine kada Tišma i sam postaje član uredništva Letopisa, ali ga pre svega zaokuplja sopstveno stvaralaštvo. Tada u Dnevniku beleži da se “uspeh sastoji u nalaženju odgovarajućeg, književno što snažnijeg izraza za ono svojevrsno što imam da kažem, treba raditi na sebi, neumorno, pisati i ispravljati napisano- trenirati – koristiti svaku žilicu rude koja je u meni: beležiti, razrađivati”.Tišma je, kako piše Popović voleo biografske i autobiografske knjige, ispovesti pisaca, pa i sam rado otvara dušu kada navodi da ga je “njegov razvoj odredio za pisca uskog područja koje se prostire otprilike između neostvarene ljubavi i ostvarene melanholične pomirenosti”. U tim mladim godinama ne napušta ga misao vredi li uopšte pisati.

Biografija prati preko pisama koje je slao porodici i prijateljima Tišmina brojna putovanja po inostranstvu, ali i po Srbiji. Ceo život je, kako navodi Popović žudeo za kretanjem, za putovanjima. Zanimljivo je jedno, do Kosovske Mitrovice na koje je išao biciklom, smatrajući da od biciklizma ima samo jedan bolji način putovanja, a to je pešačenje. Bio je strastveni šetač, leti odlazak na Dunav je bio obavezan, kao i odmori na moru. Knjiga predano prati Tišmine brojne kontakte sa piscima sa kojima sarađuje kao urednik u Letopisu i izdavačkoj kući Matice srpske, njegobv rad na promociji nekih autora, a sa druge strane onima kojima nudi svoje knjige za objavljivanje. Roman “Knjiga o Blamu” objavljen je 1972. i Popović navodi da je Tišma u poznim godinama smatrao da je to njegovo životno delo, a sam autor beleži “trebalo je znači da pobudim u sebi vapaj potajnog Jevrejina da bih bio čitan”. Za roman “Upotreba čoveka” dobio je NIN-ovu nagradu i tada kaže da u tom epskom delu prvi put ne opisuje sebe već elemente sebe ugrađuje u druge likove. Koliko je bio posvećen pisanju najbolje govore njegove reči da mu je najteže bilo onda kada mu se činilo da ništa (ili više ništa) nema da kaže u literaturi, da treba da se iz nje izvuče, da je se odrekne. Biografija precizno prati pojavu i svih drugih Tišminih knjiga, njihove brojne prevode i veliki ođek njegovog dela u svetu.

Dolaze godine kada se Tišma užasava atmosfere u društvu i buđenja nacionalnih strasti, kako se navodi u biografiji. Tada izjavljuje da ga je kada je počeo rat u Jugoslaviji, obuzela grozna mučnina i jedva je podnosio tu ratnu, ratnohuškačku atmosferu. „Sama činjenica da se u našoj neposrednoj okolini narodu dogodio rat, činjenica da su i iz Novog Sada ljudi odlazili s ciljem da ubijaju druge ljude, da su u Novi Sad u sve većem broju pristizali ranjenici, i fizički i psihički osakaćeni ljudi, bila je nepodnošljiva“.

Ova Tišmina biografija, za koju Radovan Popović ukazuje da je nastala „njim samim“, dragoceni je uvid i u kulturni i književni život druge polovine 20. veka i neka vrsta „autobiografije o drugima“.

        N. Popov