Matica srpska obeležila svoj dan i 194. godinu od osnivanja

Na svečanoj sednici proteklu godinu u Matici srpskoj njen predsednik Dragan Stanić predstavio je kao bogatu i uspešnu ispunjenu mnogim aktivnostima usmerenim ka što potpunijoj realizaciji programa rada. U uslovima koji su ih oslobodili finansijske brige o elementarnom opstanku unapredili su više važnih segmenata delovanja koji se odnose na izdavačku delatnost, naučno - istraživački rad, programe za javnost. Stanić je ukazao na dobru saradnju sa ministarstvima kulture i nauke Srbije, a posebno istakao doprinos Pokrajinske vlade i sekretarijata za nauku i za kulturu, kao i Gradske uprave. Tim povodom predsedniku Pokrajinske vlade Igoru Miroviću uručena je Plaketa koju je GalerijaMatice srpske izradila pre nekoliko godina obeležavajući vek i po od preseljenja Matice iz Pešte u Novi Sad.

Stanić je posebno naglasio da su uspeli da ubrzaju izradu kapitalnih projekata kao što su Srpska enciklopedija, Srpski biografski rečnik, Leksikon pisaca, višetomni Rečnik srpskog jezika, Istorijski rečnik srpskog jezika od 12. do 18. veka, Rečnik slavenoserpskog jezika. Uspešno su radila Odeljenja MS kao i Njegošev odbor, Kosovsko- metohijski, Krajiški i Temišvarski. Predsednik MS je naveo i da je ustanovljena nova književna nagrada „Beskrajni plavi krug“ za roman, a u znak sećanja na Crnjanskog i sve vrednosti koje je ustanovio u srpskoj književnosti i kulturi. Izdavačka delatnost je ostvarila veliki uspeh u prošloj godini objavljujući 36 knjiga, monografija i zbornika, kao i 37 svezaka periodike.

Već po tradiciji na Dan Matice srpske se uručuje najznačajnija domaća pesnička nagrada i najdugovečnije srpsko književno priznanje koje nosi ime Jovana Jovanovića Zmaja. Novom, 66. laureatu pesniku iz Vrbasa Blagoju Bakoviću Zmajeva nagrada pripala je za celokupno pesničko delo, a povodom knjiga „Čun-izabrane i nove pesme“ (Kulturno-obrazovni centar, Šid) i „Polen i čar“ (Pravoslavna reč, Novi Sad).

Predstavljajući Bakovićeve pesničke knjige, izdvojene iz čitavog niza izvanrednih prošlogodišnjih ostvarenja, jedan od članova žirija Želidrag Nikčević je ukazao da on već četiri decenije peva na veličanstvenoj visoravni savremene srpske lirike. Njegov magistralni, epohalni lirski učinak vidljiv je i u onoj ekskluzivno-lirskoj ravni, koju razmatramo s obzirom na estetsku upotrebu i melodioznost maternjeg jezika, i u ravni etičko-ideoloških peripetija savremene srpske lirike. Bakovićevo stvaralaštvo, po Nikčevićevim rečima važno je i za neku vrstu trenutnog snimka temperature, dubine i duševnosti naše savremene lirike, a on je jedan od njenih najistrajnijih i najmaštovitijih posvećenika.

Nikčević navodi da Bakovićeva pesma kompletnom svojom ritmičko-melodijskom strukturom postepeno savlađuje vlastiti predmet, trijumfujući na prvi pogled veoma starinskim sredstvima, čak i onda kad je ta pobeda neopozivo tragična. Sve je tu na svom mestu: jednostavnost lirske konstrukcije, čvrsta metrika, očuvana rima, solidno građena strofa – sve ono što bi pomodnost mogla smatrati zastarelim – pa ipak uvek novo i nepoznato. Prepoznali smo taj zvuk memorisan u predačkom sluhu.

Ukazujući na nekorisne deobe na tradicionalno i moderno, Nikčević navodi da su otuda nesporazumi oko magistralnih i perifernih fenomena, otuda, konačno, i naša nesposobnost da pesnicima poput Bakovića odredimo adekvatno mesto – ne s obzirom na tematiku, fakturu stiha ili privilegovani vokabular, nego s obzirom na retoričku silinu uz čiju pomoć u ovoj lirici nastaje jezička drama, upletena u duševnost i realni život narodne zajednice.

Primajući ovo ugledno priznanje sa „osećanjem velike radosti i velike privilegije“, koje mu je uručio predsednik Matice srpske Dragan Stanić, Baković je ukazao da je ovo nagrada za njegovu ogromnu i nikada sustalu veru u poeziju i moć govora.

Po Zmajevim pesmama prvo sam hodao, gledao ih,osluškivao, disao i dodirivao, rekao je u svojoj besedi Baković.

Kako je dodao, beše to u vremenu kad nije znao slova.

Kad nisam znao da postoji moć koja te pesme može da udahne u jezik. Beše to prva i jedina pesma našeg prvog i jedinog Pesnika, prostrta po prodolima i jarugama, po planinama i brdima, po šumarcima i oblacima, po zemaljskim i nebeskim prilikama moga zavičaja. U te nebeske prilike sam se zagledao kada sam prvi put čuo za Zmaja. U svojoj, dečijoj mašti, zamišljao sam da Zmaj ne može da živi nigde drugo nego gore, visoko, u plaveti, iznad oblaka i zvezda, zajedno sa svojim posestrimama vilama. Kasnije sam, idući po prva slova šesnaest, a po prve nepoznate osamnaest kilometara peške niz planinu i uz planinu, video da taj Zmaj stanuje u knjigama i da sam one pesme koje sam znao napamet pre nego sam znao slova, našao među koricama tih knjiga. I, što je najuzbudljivije bilo u duši onog dečaka, da su to one pesme po kojima sam hodao, i živeo prve slike ovoga sveta, kazao je Baković.

Ove godine obeležava se osam vekova od pojave Nomokanona, zakonopravila Svetog Save tako da je beseda povodom Dana Matice bila posvećena delu srpskog vladarskog sina i svetogorskog monaha, osnivača srpskih monaških ustanova, opštežiteljnih i otšelničkih, osnivača Srpske crkve. Na temu „Ustavi Svetoga Save“ govorio je dr Viktor Savić ukazujući da je Hilandaru i Studenici, duhovnim blizancima, na srpskom „zapadu“ i vizantijskom „istoku“, manastirima presvete Bogorodice, naš Sava doneo ktitorske ustave (tipike). Isto tako, Karejskoj i Studeničkoj isposnici doneo je odgovarajuće ustave, a sačuvan je samo Karejski tipik. Za potrebe osnivanja Srpske crkve sastavio je Nomokanon s tumačenjima (1219/1220), crkveno-građanski pravni zbornik na kojem počiva srpska crkvena autokefalnost, koji je služio za ugled drugim slovenskim crkvama. Sava je, dakle, glavni zakonodavac u istoriji Srpske crkve i srpske crkvenosti. Savin nomokanon usvojen je još u 13. veku u Bugarskoj i Ruskoj crkvi, postajući tako najvažnijim crkvenopravnim spisom za sve pravoslavne Slovene, sve do 19. veka, rekao je dr Savić.

Kako je ukazao, seća se tog čudnog i neverovatnog, tada, a možda i do danas i sada, neobjašnjivog osećanja koje budi ogromna moć govora i moć jezika, koji nema u sebi meso ni kosti, ali ima nešto nepropadljivo, netruležno i neprolazno.

U bogoslužiteljskoj ulozi i moći Zmajevog dara za službu jeziku, nadobijao sam se Zmajevih nagrada, od onog lučca nad kolevkom, od onih upevanih, rajskih slika sveta u detinjstvu i za detinjstvo, pa preko lahornih, letećih zmajovitih ćilima satkanih u  pesmama Zmajeve pevanije među koricama lektira i čitanki, sve do rajskih slika Đulića i slika izgubljenog raja u Đulićima uveocima, do političkih i satiričnih pesama, čija aktuelnost i svrhovitost u našem svakodnevlju, zajedno sa mnogim pesmama i pesnicima sa početka prošlog veka, gotovo da nikada nije ni jenjavala od Disovog viđenja „ naših dana“ do Zmajevih jututunskih zanosa i obećanja, do egzaltacija u ciginim pohvalama svome konju, koji može a često i jeste bivao metafora ne samo za naš narod i njegovu nikad dovoljno sustalu snagu, koju bi mu, onaj koji ga hvališe, uzeo do zadnjeg damara. I sve te metaforičke slike, u meni kao čitaocu bile su zauzele, u mom sećanju, ono zauvečno mesto, da sam skoro bio ubeđen da ih pamtim kao dragulje našeg narodnog lirskog pesništva.

Bakovićevu poeziju kazivao je glumac Aleksandar Dunić.

N. Popov