"Malom" festival u Oromu: Osvajanje vetrenjača

U njenoj okolini su glavne bine i niz malih scena, ušuškanih u drveće i bale slame. Pored polja nepregledni je niz šatora. Pravo malo naselje živi sa žiteljima malog vojvođanskog mesta sredinom svakog avgusta, poslednjih osam godina.

- Sve su otvoreniji prema nama i puno nam pomažu – priča Žofia Serda, koordinatorka kampova Udruženja „Vemsikal“ koje organizuje Festival “Malom”. Time potvrđuje utisak da ljudima iz Oroma ne smeta mala noćna muzika, pa ni jutarnja. Atmosfera je izuzetno miroljubiva.

Razlog za prihvatanje otkriva se i povratkom na izvor priče, kada su u iniciranju Festivala “Malom”, upravo na žurci pored lokalne vetrenjače, učestvovali i braća Krištof i Erik Astaloš, koji su iz Oroma. Od nultog izdanja, koji se zvao na engleskom – Vindmil – festival je stalno rastao i razvijao se. Ispočetka i uz vetar legendarnog Lasla Vereša iz Malih Pijaca, čoveka kojeg su po načinu života zvali i indijanskim imenima, a uticao je na duh mnogih generacija. Festival “Malom” je kasnije poptuno preuzela ekipa „Vemsikal“, da bi postao nezaobilazan događaj za svakog ko drži do kulturnog blagostanja. 

- I mi smo se polako otvarali. Isprva je “Malom” bio mali festival, uglavnom sa učesnicima i publikom iz Vojvodine i Mađarske, a od ove godine je puno ljudi i iz Srbije, imamo mnogo više stranaca... I dalje, nema gužve, nama je tri hiljade ljudi za tri dana sasvim dosta. Ne želimo da budemo preveliki, mejnstrim festival, poput mnogih drugih – zadovoljna autentičnošću “Maloma” nastavlja Žofia Serda, koja uz Tamaša Horvata, zaduženog za muzički program i Doru Olah Onja, glavnu koordinatorku, čini organizatorsku bazu „Vemsikal“. Ponosna je što u organizaciji svakog izdanja okupljaju veliki broj volontera i što su pripreme i briga za sve događaje apsolutno zasnovani na želji da svima bude lepo.  

Uživam još malo u renesansnom ambijentu festivala, razgledam ploče, zastavice, ukrasne sijalice, skulpture, duhovito organizovane zone za odmor, po uzoru na salaše, nenapadne štandove sa pićem i klopom malih vojvođanskih proizvođača. Sve miriše.

Gledam u program, glavna bina, originalno nazvana – Bitang stejdž: Sara Renar, Koikoi, Bohimian bećars i Parno grac, Hendž, Folkbit, Karavan pase, Repetitor, Deva, Nejked, Harmalek... 

- Hajde, brzo, ovo moraš da čuješ! – zovu me svi iz ekipe domaćina. Počinje koncert Bi Si Ju Si.

- Šta?! – pitam iznenađen.

- Videćeš, najbolji afrobend na svetu – obećavaju. Posle puta iz Novog Sada, delom čak i zemljanim putem, kroz kukuruze i suncokrete (hvala Guglu), posle prvog susreta sa festivalskom atmosferom, osećajem da sam totalno van koordinata aktuelnog sveta, sve im verujem.

- Biće malo čudno, ali prelepo – stiže na početku svirke još jedno obećanje, od frontmena i celog benda Bantu Continua Uhuru Consciousness (otud BCUC – Bi Si Ju Si). Njihov koncert je energetska bomba koja eksplodira čitav sat u ritmu bubnjeva i perkusija. Vokalne deonice i čitav izvedbeni ritual ne moraju da se unapred poznaju i razumeju, da bi se osetilo da predstavljaju sve nas, od prvog do poslednjeg čoveka.

- Posvetimo sad minutu ćutnje svim precima i budimo zahvalni što smo sada u ljubavi svi zajedno ovde – obraća se pred kraj koncerta još jednom frontmen benda koji je oduvao, kako se to kaže, dok je publika skačući u transu muzike podizala ogroman oblak prašine.     

Pored jako puno poznatih ljudi iz sveta umetnosti, u publici je i Deneš Debrei, koreograf i plesač, profesor Akademije umetnosti Novi Sad. Kaže mi da Bi Si Ju Si posle “Maloma” ide kod njega i Henrijete Heni Varga. „Letnji bioskop“ je ime centra koji vode u Kelebiji, gde se dodatno obrazuju brojne generacije studenata umetnosti, arhitekture, muzike. Sada će neki od njih imati priliku i da džemuju sa Bi Si Ju Si. 

- Vau! – otima mi se uzdah nekoliko dana kasnije, dolazeći kod Deneša i Heni. U neposrednoj blizini ozloglašene bodljikave ograde koja predstavlja granicu Evropske unije, „Letnji bioskop“ je veliko imanje, obrazovni poligon na kojem su vidljivi rezultati rada i od ranije, ovaj put uključujući momke i jednu devojku iz Bi Si Ju Si, benda iz Južne Afrike koji će nakon koncerta u Oromu i boravka u Kelebiji, put Helsinkija. 

I dok se skupljaju muzičari i plesači sa kojima ću nešto kasnije još jednom biti ubačen u vrtlog ritmova i transcendirati poznate granice - prevazići iskustvo pojedinačnog bića - ponovo srećem Žofiu Serda iz „Vemsikal“ koji organizuje Festival “Malom”. Utisci se sležu, kaže, pišu i izveštaji koji pokazuju kako će i ove godine biti oko nule što se finansija tiče, ali punog srca. U tom smislu, najzahvalniji su volonterima i Fondaciji „Betlen Gabor“ iz Mađarske i Mađarskom nacionalnom savetu Vojvodine, koji ih je prepoznao kao kulturni događaj od izuzetnog značaja.  

- Najviše volim te dane pre glavnog programa, kad pripremamo sve i organizujemo umetničke kampove. S volonterima kuvamo, pravimo i ukrašavamo prostor, a posebnu pažnju poklanjamo zaštiti prirode. Mislim da smo prvi uveli festivalske čaše od tvrde plastike, koje posetioci dobiju i čuvaju kako bi mogli da dobiju piće. Trudimo se da budemo što bliže ziro vejst i iz godine u godinu imamo sve manje smeća. Za sve na festivalu se zalažemo da bude reciklirano, sekend hend  – kaže Žofia, a meni je u međuvremenu, proučavajući programsku knjižicu Festivala “Malom”, pažnju privukla sadržajnost događaja u kojima, tokom četiri dana, pre večernjih koncerata, ima svega, od dečjih igraonica, preko zanatskih radionica, do razgovora o zdravlju, majkama i bebama, psiholoških kurseva i socioloških tribina. 

Potvrdu ekološke priče već sam našao u tome da se osim selekcionisanja otpada, posetioci pozivaju da koriste isključivo sapune, deterdžente i kozmetička sredstva ručne izrade, obezbeđena u svim kuhinjama i toaletima na prostoru festivala. Hrana i piće su takođe poznatog, domaćeg porekla, a društvena svest i odgovornost organizatora nalaže da se mnogo pažnje poklanja i posetiocima sa porodicama i kućnim ljubimcima. 

„Najluđa“ mi je ipak ostala anegdota kako su jedne godine, za otvaranje “Maloma”, angažovali momke iz Bikova sa malim, poljoprivrednim avionom. U niskom letu iznad publike okupljene na Bitang stejdžu izbacili su tuce fotografija, portreta koje je na festivalu prethodnih godina pravio Majkl Bauring, reporter iz Velike Britanije. On je nakon niza svetskih pustolovina izabrao baš Orom za destinaciju na kojoj će da se skrasi, a ove godine mu je objavljena i knjiga kuća i lica ovog vojvođanskog mesta.

- Na tim fotografijama izbačenim iz aviona su bila lica naših posetioca, a mi smo ih sa bine pozvali da potraže koga god prepoznaju na njima, ili čak da tako upoznaju one koje ne znaju, popričaju sa njima – zadovoljno se osmehuje Žofia. I ja. Iako je nedaleko od nas na granici sa EU bodljikava žica, a kad se vratim kući očekuje me vrućina, skupoća, najnoviji soj kovida, direktan prenos rata i mnogih drugih nedaća koje najavljuju kraj sveta. Ako, i treba. Don Kihot bi bio zadovoljan. Jedna vetrenjača je osvojena. 

Igor Burić