Izložba Srpsko umetničko nasleđe na KiM u Galeriji SANU

Izložba, kako u katalogu navode njeni autori, dopisni član SANU Miodrag Marković i profesor istorije umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu dr Dragan Vojvodić, ne oskudeva u remek-delima srpske umetnosti iz svih epoha njenog razvoja. Istovremeno, pored eksponata vrhunskih estetskih dometa, ravnopravno mesto dobili su i oni koji imaju znatno skromniju vrednost, ali su dragoceno svedočanstvo o istorijskom trajanju srpskog naroda na KiM, o snazi njegove volje za održanje i naporima da se sačuva kontinuitet stvaranja na tom prostoru.

– Iako veoma različita po svojim umetničkim dometima i vremenu nastanka , sva ta dela nije bilo teško složiti u jedinstvenu celinu, pošto su međusobno saglasna po svome duhu – otkriva u razgovoru za „Dnevnik” profesor Vojvodić. – Zato se katkad, dok se posmatra postavka izložbe, čini da su se ona sama stopila u jedinstvenu prostornu sliku, odnosno višestruko povezanu priču. Zapravo, kolega Miodrag Marković i ja smo, uz pomoć dizajnera izložbe Igora Stepančića, na neki način samo rekonstruisali ono što je činilo vreme. Nanoseći u spomenicima, jedan za drugim, slojeve stvaralaštva različitih epoha i raznolikih umetničkih ličnosti, to vreme je drevna sveta mesta učinilo tihim svedocima vekova što pripadaju jedinstenoj, samosvojnoj i veoma uzbudljivoj kulturnoj istoriji srpskog naroda.

U kojoj meri postavka nudi i uvid u razvojne tokove srpske umetnosti na prostoru KiM?

– Objedinjavanje predmeta po spomeničkim celinama kombinovano je na izložbi, donekle, sa grupisanjem po hronološkom načelu. Stoga smo, ocrtavajući zasebne povesnice značajnih crkvenih i urbanih centara, mogli da predstavimo i ključne istorijske mene srpske kulture i umetnosti u celini. U prvom delu izložbe predstavljeno je srednjovekovno stvaralaštvo, od početaka do Velike seobe, a potom ono iz novijih vremena. Težilo se, naravno, i predstavljanju identitetskih osobenosti srpske umetnosti na Kosovu i Metohiji, zahvaljujući kojima se jasno vidi po čemu je ona srpska i po čemu je neodvojiva od razvojnih tokova umetnosti našeg naroda u celini. Van konteksta koji daju ti tokovi ona nije objašnjiva i razumljiva. Na kraju izložbe posebna pažnja posvećena je istoriji stradanja srpske duhovne i umetničke baštine na Kosovu i Metohiji, procesu dugog trajanja naročito intenzivnom od kraja DŽVIII do početka DŽDŽI veka.

Sagledavajući materijal, koji će biti predstavljen javnosti, može li se govoriti o tome da smo svekoliko umetničko nasleđe srpskog naroda na KiM u nekim pređašnjim vremenima istraživali i istražili u meri koje ono zaslužuje? Ili je struka, nažalost, u nekim situacijama - iz ovog ili onog razloga - zakazala? 

– Srpsko umentničko nasleđe na Kosovu i Metohiji istraženo je, kada je reč o arheologiji, zaista neprimereno malo. Posledica je to političkih kretanja i zbivanja u našoj zemlji od 1968. naovamo. Sa stanovišta istorije umetnosti, pak, pomenuta baština proučena je onoliko koliko i stvaralaštvo srpskog naroda u celini. Naročito su dobro proučene najznačajniji spomenici. Nažalost, to nasleđe znatno je ugroženije no baština na drugim prostorima gde žive i gde su živeli Srbi. Dogodilo se zato da su 1999. i 2004. godine uništeni ili nepopravljivo oštećeni neki manji, ali veoma važni srednjovekovni spomenici koji nisu bili ni približno do kraja istraženi. Pokazalo se da ni dokumentacija o njima nije bila potpuna i urađena uz upotrebu savremenih tehničkih sredstava. Sve to ukazuje da naše društvo i država moraju znatno ozbiljnije i sistematičnije prići pitanju stvaranja dokumentacionih baza o našoj kulturnoj baštini svuda, a naročitio na Kosovu i Metohiji. Dokumentacione baze jesu veoma važan segment strategije zaštite i daljeg proučavanja kulturnog nasleđa. Kao jedna od pratećih publikacija ove izložbe biće izdata i naučna dokumentacija - crteži fresaka i arhitekture, te fotografije - crkve Svetog Đorđa u Rečanima kod Suve Reke, koju su albanski ekstremisti diglu u vazduh 1999. To je bilo moguće zahvaljujući građi koja je prikupljena i upotpunjena iz različitih izvora. Na taj način spomenik je sačuvan, bar u izvesnom vidu, za nauku u budućnosti, ali i kao svedočanstvo o našem stvaralačkom opstajanju na Kosovu i Metohiji, mada je to svedočanstvo neko hteo zauvek da izbriše.

Patrijarh srpski gospodin Irinej naveo je u svom uvodnom slovu u katalogu izložbe značaj "prosvete mladih naraštaja", odnosno njihovog upoznavanja sa umetničkim i duhovnim stvaralaštvom srpskog naroda na KiM. Da li se u tom smislu može očekivati da ova izložba krene i put Novog Sada, Niša, Sombora.., ali i Brisela, Pariza, Berlina?

– Da, planirano je da izložba bar u određenom vidu proputuje Srbijom i Evropom. Ako bude moguće rešiti mnoštvo organizacionih, administrativnih i finansijskih prepreka, izložbe će i krenuti na pomenuto putovanje. To, ipak, nije nimalo izvesno. Zato dođite i posetite izložbu. Upravo onako kako je u svom uvodnom slovu pozvao patrijarh Irinej: pođite putevima ove izložbe u duhovno hodočašće kosovsko-metohijskim svetinjama, čije se podneblje nekima sada čini previše dalekim. Beograd bar nije nikome previše daleko.

Jedan od temelja izložbe bez sumnje je ukazivanje na značaj brige o srpskom nasleđu na KiM, njegove zaštite, ne samo u državno-političkom, već i stručnom smislu. Vi u pogovoru navodite "koliko je prirodna i neophodna potreba nadležnih institucija našeg društva da zadrže suštinski uticaj u oblasti njegove zaštite"?

– Pomenuta, duga i kontinuirana istorija stradanja srpske umetničke baštine na Kosovu i Metohiji zabrinjava i opominje, a ono što se dogodilo krajem prošlog i početkom ovog stoleća uklanja svaku iluziju o dobronamernosti većine koja te spomenike sada okružuje. Ona pokušava da prikrije i krivotvori identitet preostalih srpskih spomenika, pa i onih na listi svetske kulturne baštine. Na nauci i struci je da ukažu na značaj te baštine za kulturnu istoriju čitavog srpskog naroda, a na političarima da obezbede našoj državi i crkvi, odnosno stručnjacima, odgovarajući, tj. ključni uticaj u sferi njene zaštite

Ako se zna da su za konzervaciju i restauraciju, na primer, jednog ikonostasa potrebne godine, imamo li mi danas resurse da se na adekvatan način posvetimo tom blagu koje su nam ostavile prethodne generacije? Da li nam je u tom smislu nužna mnogo organizovanija aktivnost na tom planu?

– Mi živimo u siromašnoj državi sa izuzetno bogatim kulturnim nasleđem. Da bi smo to nasleđe sačuvali, a ono se može samo jednom izgubiti, moramo u njegovo očuvanje ulagati znatno više sredstava i pristupati mu s mnogo više brige, sistematičnosti i organizovanosti. Nažalost, strateški pravac u kojem se u poslednjoj deceniji kreće reorganizacija službe zaštite samo vodi njenoj degradaciji koja može imati veoma ozbiljne posledice u budućnosti. Marginalizacija i siromašenje kulture, bojim se, uzeće svoj strašni danak i u toj sferi, u kojoj je uvek nenadoknadiv.

Miroslav Stajić