Istinita priča o pravom Petru Panu

Atraktivna biblioteka “Stari kontinent” agilne “Čarobne knjige” obogaćena je još jednim vanrednim integralnim strip serijalom – “Petrom Panom” Režisa Loazela (1951) originalno objavljenim u šest tomova između 1990. i 2006. godine. Loazel je pažnju evropskih i domaćih stripoljubaca privukao serijalima “Ratnici Akbara” (originalni naslov je “U potrazi za pticom vremena”) i “Velika smrt”. U “Petru Panu” Loazel sledi dobru praksu niza stvaralaca u raznim umetničkim oblastima koji preispituju stare obrasce i otkrivaju da iza neke priče, ma kako bezazlena se činila, postoji još nekoliko, najčešće mračnih, slojeva; od ovog postupka nisu izuzete ni deci tako drage bajke, posebno ako su ove, kako se to eufemistički kaže “prilagođene za decu” (čitaj, lišene svih “nepoželjnih i nepristojnih” ponašanja svojih junaka). 

Originalnu priču o Petru Panu, vragolanu koji odbija da odraste i leti kroz zemlju Nedođiju napisao je Yejms Metju Bari (1860-1937). Petar se najpre pojavio u nekoliko poglavlja romana “Mala bela ptica” (1902) pa u drami “Petar Pan” (postavljena na scenu 1904, objavljena 1928), romanu “Petar Pan u Kensingtonskom parku” (1906), romanu “Kad je Vendi odrasla” (1908) i konačno u romanu “Petar Pan i Vendi”  iz  1911, delu koje je kasnije objavljivano sa skraćenim naslovom „Petar Pan”. Široku svetsku slavu Petru Panu je obezbedio umiveni, upristojeni i veseli crtać Diznijevog studija iz 1953.godine pa se zato ovaj film najčešće povezuje sa likom Petra Pana. 

Preuzimajući osnovne postavke velike avanture Loazel gradi svet koji je istovremeno i dosledno surov i vilinski lepršav. U ovoj priči saznajemo ponešto od onoga što se dešavalo pre početka bajke, odnosno u njoj nije pominjano: tako je Petar jedan od bezbroj siromašnih dečaka na ulicama Londona iz 1887. koji nema oca a majka mu je alkoholičar. Opstanak u bestidnom i nemilosrdnom okruženju koje nalikuje legendarnim Dikensovim romanima moguć mu je zahvaljujući druženju sa starim doktorom i pričama koje mu ovaj pripoveda. 

Bežeći od majčinog besa zbog razbijene boce pića, Petar spasava punačku vilu Zvončicu a ona ga odvodi u zemlju mašte i snova, u svet bajki, među prave i žive patuljke, sirene, kentaure i ostala čudesna bića no, i ova zemlja ima svoju mračnu tajnu – Opikanoba, mesto obavijeno večnom maglom iz kog se niko živ nije vratio. Novopridošli Petar upoznaje se sa satirom Panom i sa njim bori u večnom ratu protiv zlih i pohlepnih gusara. Stanovnici sveta bajki, jednako brutalnog kao i “pravi” svet, pokušavaju da se oslobode gusara tako što će im predati zlato i dijamante iz potonulih brodova (jer to nije njihovo pravo blago) ali oluja sprečava odvoz blaga u Pećinu Lobanje a u okršaju koji sledi Pan biva teško ranjen. Jedini način da se Pan spasi jeste da se Petar vrati u “stvarni” London i dobije savet od svog doktora, što on i čini. U povratku će Petar svratiti do sirotišta i dečaka kojima je nekada pričao bajke a zatim posetiti i majku. Zatiče je u krevetu sa jednim drugim doktorom, u stvari, budućim ubicom znanim kao Yek Trbosek (Petrova majka biće njegova prva žrtva mada mu to ubistvo neće biti pripisano).

Pošto ni u svetu bajki nema prečica, pomoć je pošla po zlu i Pan umire jer Petar shvata da je zaboravio da opere ruke pre operacije! U očajničkom činu samokažnjava on pokušava da osakati svoju ruku-ubicu a zatim tone u bunilo. Indijanci ga, deliričnog, nalaze u šumi i odnose u logor gde ga leči Tigrica Lili. U međuvremenu, kapetan gusara želi da se osveti debeljuškastoj sireni zbog koje, smatra, nije uspeo da se domogne blaga stanovnika Nedođije. Dok se gusari iživljavaju na ranjenoj sireni, napadaju ih Indijanci i mitska bića Zemlje sna i bajki.

Kapetan ostaje da visi na jarbolu a posada pokušava da ga dočeka u čamcu. Uto doleće Petar i - odseca kapetanu levu šaku (posle stravičnog pitanja da li je kapetan levak ili dešnjak). Gusari spasavaju kapetana iz čeljusti krokodila koji je progutao bačenu šaku i beže a pobednici se vesele. Petar, u trenu identifikacije dodaje svom imenu ime mrtvog Pana a zatim, dok se Tigrica Lili i Zvončica svađaju oko njegove naklonosti, odlazi u London, kojim hara Yek Trbosek, da ispuni ranije dato obećanje i dečake iz sirotišta odvede u svojevrsni dečački Raj. Dok leti noćnim nebom on je likom isti, ali i promenjeni dečak koji će svoju družinu voditi u avanture...   

U Loazelovom „Petru Panu” vrtlože se detinje infantilnosti, blaga erotika, vilinska čistota i ljudska podlost udružena sa nasiljem bez milosti. Koloplet ovih principa, uprkos njihovim dijametralnim suprotnostima,  fatalno je neraskidiv.

Takvo mešanje i preplitanje Dobra i Zla, Lepote i Ružnoće, mnogo je bliže izvornim, narodnim bajkama (koje su bile strašne priče sa poukom za mlade slušaoce) nego ušećerenoj Diznijevoj verziji. Sirovost i surovost nasrću na plemenitost i u toj borbi na život i smrt nema milosti kao što nema ni vremena za moralne dileme. Upravo zbog ovako jasnog kontrapunktiranja, u kome, paradoksalno, ima mesta i za slabosti (kakva je ljubav debele sirene prema gusarskom kapetanu), ova verzija “Petra Pana” očito rađena za odrasle čitalace pleni životnošću, domišljatošću i slobodnom imaginacijom.

Konačni argument za tvrdnju da je u pitanju vanredan strip je Loazelov razigrani crtež, sjajno kadriranje i montaža te rafinirani kolor. Umerena karikaturalnost likova, tako da oni liče na starmalu decu ili odrasle na putu da podetinje, izuzetno se uklopila u ovu „istinitu, neskraćenu i necenzurisanu” priču o slučaju dečaka najpre poznatom po imenu Petar a kasnije kao Petar Pan. 

 Ilija Bakić