ŠTA JE SLEDEĆE „Nekst” u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhazu

Mnogi su se umetnici do sada pitali gde je granica, kada će svega toga biti dosta. Sada je jedan takav slučaj i u predstavi “Nekst”, na repertoaru Novosadskog pozorišta/ Ujvideki sinhaza. Reditelj je Andraš Urban.

Frau Plastik Čiken vodi TV šou u kojem se u studiju igra, peva, pleše, postavljaju zagonetke, nude pomilovanja, a usput događaju i ubistva. Svaka sličnost sa stvarnim događajima je namerna, a kako bi ipak ostali u naznakama fikcije, poslužili su likovi poznati iz umetničkog nasleđa “Paklene pomorandže” i “Američkog psiha”. Jedan je obeležio generaciju iks, a drugi generaciju zed, u kojoj nije više dovoljno biti alfa mužjak, nego sigma, kako zovu oblik svake neosetljivosti na društvene odnose. Popularnim rečnikom govoreći, to mu ga dođe kao kad u jedan film staviše terminatora i predatora.

U emisiji/ pozorišnoj predstavi su i članovi porodica, žrtve, svakojaki eksperti, a cilj nije ništa drugo nego isprovocirati sukob, odnosno prikazati nasilje. Zašto? Jer je ubedljivo najgledanije!

Međutim, kako posmatrati odluku da se ćetvrt veka kasnije na scenu postavi komad koji je, u velikoj meri blasfemizirajući mađarsku javnost, postavio “Kretaker” (Ištvan Tašnadi/ Arpad Šiling) 2000. godine? Kao kritiku medija? Prikaz postupne devijacije ljudskosti u nakazna socijalna oboljenja poznata i pod oznakom psihopatologija? Dokaz da se ništa nije promenilo? Kao ukazivanje na saučesništvo u publici?

Na svako od ovih pitanja moguće je odgovoriti potvrdno, uz naglasak da je doživljaj dole potpisanog gledaoca i kritičara bio intelektualna konfuzija i ne preterano emocionalna reakcija, osim na jedan aspekat ovog TV, zapravo pozorišnog šoua. Onaj kada se od ljudi u publici traži da se smeju, aplaudiraju i sl. Osetio sam izuzetan zamor i unutrašnju dozu negodovanja. Nije da nisam mogao da gledam. To mi se obično dešava kada je stvar prava, odnosno onda kada se stvarna slika emituje putem TV, a sve češće i kanala na takozvanim socijalnim mrežama. Zato i nisam mogao da prepoznam sve reference iz predstave, koje su po svedočenju upućenijih odviše stvarne, suviše ljudske, ako se ljudima mogu nazvati kreature dominantne po gledanosti na aktuelnoj sceni. Ima jedan bolji izraz, ponižavajući za niže primate.

Jesam li ja to finiji od drugih, recimo većine onih koji ne idu u pozorište. Ne! Rekao bih samo da sam pokvaren na drugi način. Javna pogubljenja nikad ne bih mogao da gledam, iako je i to svojevremeno bila moda.

Estetski, možda baš zbog tog otklona u rijaliti TV, reditelju Urbanu otvorene su nove mogućnosti izraza, video koji konstantno prati dešavanja na sceni. Paralelizam radnje, mnoštvo likova (bolje reći karikatura) podizalo je prag osetljivosti i trpeljivosti na snažne stimulacije ka maksimumu. Jarke boje, reference na savremene televizije, emisije, događaje, ređali su se kao na traci. Sprega kriminala, visoke politike, medijske manipulacije, zaista je nešto od čega se ovih dana diže kosa na glavi. To više nije rijaliti, nego bi se pre dalo nazvati - bizariti. U predstavi, pak, nisam dobijao takve signale. Kao da sam čekao da me nešto prene, iznenadi, zabavi. Pa ću baš to izdvojiti.

Igra Emine Elor u ulozi Frau Plastik Čiken (ja bih to preveo kao Gospodža Fantastična Piletina) bila je izuzetno ubedljiva. Nije bilo tog plana koji nije uspela da zadovolji. Poput Univerzalnog Vojnika, marširala je u svakoj vrsti kostima, cipela, ne bih se usudio ni da govorim kakve su to kreacije (kostimografija Line Leković), osim da su mogle da nose upozorenje za one foto-senzitivnije. Njeno držanje ukazivalo je i da je spremna na svako pitanje, zaplet, rasplet u okviru svog šoua. Reakcije su joj, naravno, bile preterane, a zadnje misli i namere gotovo iscrtane posred čela. Utoliko i komplikovanije za odglumiti.

Estetski, možda baš zbog tog otklona u rijaliti TV, reditelju Urbanu otvorene su nove mogućnosti izraza, video koji konstantno prati dešavanja na sceni 

Mali Aleks Arpada Mesaroša izuzetno je bio zahvalan za praćenje u drugom planu. Kao jedan... Ne, kao jedini lik koji ima razvoj, od izlečenog nasilnika i uzornog člana društva do ponovo onog starog, dobrog, proslavljenog ubice i silovatelja kojeg je kao tako daleko, a sasvim blizu svih nas zamislio Bardžis u “Paklenoj pomorandži”. Aleks/ Mesaroš se zaista znoji u svojoj koži.

Medison Reks (u Elisovom romanu “Američki psiho” poznat kao Patrik Bejtmen) u izvođenju Bencea Slaija, iako fizički malo podseća na Kristijana Bejla, nije insistirao na Bejlovoj hladnokrvnoj ekspresiji u ulozi iz kultnog filma. Njegov ključ je bio neka bezinteresna (bejbi) faca, smešak u uglu usana i apsolutna mirnoća. Teško je bilo napraviti original. Nije bilo prostora, ni nekog šireg prikaza ovog lika.

Za prateće uloge, moglo bi se reći epizode, valjalo se pomučiti. Furiozna dinamika za Ištvana Kerešija, Agotu Ferenc, Atilu Nemeta, Daniela Gomboša, Judit Laslo i Tereziu Figuru tražila je najviše kondicije.

Poslasticu sam ostavio za kraj. Nikad nisam gledao Gabora Ponga u ulozi koju bih nazvao dijaboličnom u najboljem smislu te reči - provokativnom, odvažnom, bez kalkulacija, izuzetno strastvenom. Gledati njega kao voditelja programa i novinara-korespodenta (Soni/ O. B.) bilo je čisto zadovoljstvo. On je potpuno izašao iz scene-kutije, pa i TV ekrana kao kreacija koja će učiniti sve da vas zavara, a u stvari neće ništa. Biti glumac, to je bila njegova priroda. Kao da nema identiteta iz njegovog lika/ njegovih likova. Nema potreba. Ultimativno dostignuće čoveka - zadovoljiti publiku. O, da!