Истинита прича о правом Петру Пану

Атрактивна библиотека “Стари континент” агилне “Чаробне књиге” обогаћена је још једним ванредним интегралним стрип серијалом – “Петром Паном” Режиса Лоазела (1951) оригинално објављеним у шест томова између 1990. и 2006. године. Лоазел је пажњу европских и домаћих стрипољубаца привукао серијалима “Ратници Акбара” (оригинални наслов је “У потрази за птицом времена”) и “Велика смрт”. У “Петру Пану” Лоазел следи добру праксу низа стваралаца у разним уметничким областима који преиспитују старе обрасце и откривају да иза неке приче, ма како безазлена се чинила, постоји још неколико, најчешће мрачних, слојева; од овог поступка нису изузете ни деци тако драге бајке, посебно ако су ове, како се то еуфемистички каже “прилагођене за децу” (читај, лишене свих “непожељних и непристојних” понашања својих јунака). 

Оригиналну причу о Петру Пану, враголану који одбија да одрасте и лети кроз земљу Недођију написао је Yejms Метју Бари (1860-1937). Петар се најпре појавио у неколико поглавља романа “Мала бела птица” (1902) па у драми “Петар Пан” (постављена на сцену 1904, објављена 1928), роману “Петар Пан у Кенсингтонском парку” (1906), роману “Кад је Венди одрасла” (1908) и коначно у роману “Петар Пан и Венди”  из  1911, делу које је касније објављивано са скраћеним насловом „Петар Пан”. Широку светску славу Петру Пану је обезбедио умивени, упристојени и весели цртаћ Дизнијевог студија из 1953.године па се зато овај филм најчешће повезује са ликом Петра Пана. 

Преузимајући основне поставке велике авантуре Лоазел гради свет који је истовремено и доследно суров и вилински лепршав. У овој причи сазнајемо понешто од онога што се дешавало пре почетка бајке, односно у њој није помињано: тако је Петар један од безброј сиромашних дечака на улицама Лондона из 1887. који нема оца а мајка му је алкохоличар. Опстанак у бестидном и немилосрдном окружењу које наликује легендарним Дикенсовим романима могућ му је захваљујући дружењу са старим доктором и причама које му овај приповеда. 

Бежећи од мајчиног беса због разбијене боце пића, Петар спасава пуначку вилу Звончицу а она га одводи у земљу маште и снова, у свет бајки, међу праве и живе патуљке, сирене, кентауре и остала чудесна бића но, и ова земља има своју мрачну тајну – Опиканоба, место обавијено вечном маглом из ког се нико жив није вратио. Новопридошли Петар упознаје се са сатиром Паном и са њим бори у вечном рату против злих и похлепних гусара. Становници света бајки, једнако бруталног као и “прави” свет, покушавају да се ослободе гусара тако што ће им предати злато и дијаманте из потонулих бродова (јер то није њихово право благо) али олуја спречава одвоз блага у Пећину Лобање а у окршају који следи Пан бива тешко рањен. Једини начин да се Пан спаси јесте да се Петар врати у “стварни” Лондон и добије савет од свог доктора, што он и чини. У повратку ће Петар свратити до сиротишта и дечака којима је некада причао бајке а затим посетити и мајку. Затиче је у кревету са једним другим доктором, у ствари, будућим убицом знаним као Yek Трбосек (Петрова мајка биће његова прва жртва мада му то убиство неће бити приписано).

Пошто ни у свету бајки нема пречица, помоћ је пошла по злу и Пан умире јер Петар схвата да је заборавио да опере руке пре операције! У очајничком чину самокажњава он покушава да осакати своју руку-убицу а затим тоне у бунило. Индијанци га, делиричног, налазе у шуми и односе у логор где га лечи Тигрица Лили. У међувремену, капетан гусара жели да се освети дебељушкастој сирени због које, сматра, није успео да се домогне блага становника Недођије. Док се гусари иживљавају на рањеној сирени, нападају их Индијанци и митска бића Земље сна и бајки.

Капетан остаје да виси на јарболу а посада покушава да га дочека у чамцу. Уто долеће Петар и - одсеца капетану леву шаку (после стравичног питања да ли је капетан левак или дешњак). Гусари спасавају капетана из чељусти крокодила који је прогутао бачену шаку и беже а победници се веселе. Петар, у трену идентификације додаје свом имену име мртвог Пана а затим, док се Тигрица Лили и Звончица свађају око његове наклоности, одлази у Лондон, којим хара Yek Трбосек, да испуни раније дато обећање и дечаке из сиротишта одведе у својеврсни дечачки Рај. Док лети ноћним небом он је ликом исти, али и промењени дечак који ће своју дружину водити у авантуре...   

У Лоазеловом „Петру Пану” вртложе се детиње инфантилности, блага еротика, вилинска чистота и људска подлост удружена са насиљем без милости. Колоплет ових принципа, упркос њиховим дијаметралним супротностима,  фатално је нераскидив.

Такво мешање и преплитање Добра и Зла, Лепоте и Ружноће, много је ближе изворним, народним бајкама (које су биле страшне приче са поуком за младе слушаоце) него ушећереној Дизнијевој верзији. Сировост и суровост насрћу на племенитост и у тој борби на живот и смрт нема милости као што нема ни времена за моралне дилеме. Управо због овако јасног контрапунктирања, у коме, парадоксално, има места и за слабости (каква је љубав дебеле сирене према гусарском капетану), ова верзија “Петра Пана” очито рађена за одрасле читалаце плени животношћу, домишљатошћу и слободном имагинацијом.

Коначни аргумент за тврдњу да је у питању ванредан стрип је Лоазелов разиграни цртеж, сјајно кадрирање и монтажа те рафинирани колор. Умерена карикатуралност ликова, тако да они личе на стармалу децу или одрасле на путу да подетиње, изузетно се уклопила у ову „истиниту, нескраћену и нецензурисану” причу о случају дечака најпре познатом по имену Петар а касније као Петар Пан. 

 Илија Бакић