Intervju, Mia Knežević, rediteljka: Nismo rešili pitanje filozofije življenja

Nakon režije predstave ”Ona” 2014, Mia Knežević je ponovo u zrenjaninskom pozorištu, ovog puta na okupu sa glumcima Jovanom Toračkim, Natašom Ilin, Milanom Kolakom, Natašom Luković, Mirkom Pantelićem, Jelenom Šneblić Živković, Miom Radovanović, Ivanom Đorđevićem, Dejanom Karlečikom, Stefanom Juaninom, i Milošem Vojnovićem.

- Desetoro glumaca je u ansamblu, sedam muškaraca i tri žene - srazmerno stepenu bavljenja ženskom sudbinom u svetskoj drami - kaže Mia Knežević za naš list. - No, u adaptaciji je izvučen tematski plan položaja žena, pa smo nezavidan položaj iskoristili da povežemo sa današnjim borbama za društvenu poziciju koje su odmakle u odnosu na period u kojem je smeštena radnja teksta, ali kad se sve zbroji i oduzme - i ne previše.

Skoro jedan vek je prošao od kako je pisan ovaj komad, u čijem fokusu je jedan grad i ljudi koji ga čine, i stvaraju njegov duh. Hoćemo li se mi danas prepoznavati u njihovim postupcima, rečima, delima? Imamo li zajedničkih muka i nedoumica? Ili mi danas gotovo svakog dana doživljavamo i preživljavamo neke teške promene uslova života u gradovima, koje u temeljima menjaju civilizacijske navike i tekovine, pa nam prošlost izgleda idilično?

– Bez obzira na civilizacijske tekovine i progresivne promene koje u najvećoj meri danas proizvode tehnologija i medicina, društvo ta dostignuća dosta teško prati. Ne sustižemo ih baš u razumevanju, pa onda selektivno prihvatamo pogodnosti koje nam se pružaju, ali neke stvari odbijamo da prihvatamo. Pa tako naizgled živimo moderno, ali duhom često pripadamo socijalnim normativima i kulturološkim matricama sa početka prošlog veka (koji je, uzgred rečeno, takođe po nekim izumima i humanističkim promenama bio moderan). U dramatizaciji Đorđa Petrovića, ovu priču ne pričaju stanovnici Grovers Kornersa, nego naši savremenici - glumci Narodnog pozorišta u Zrenjaninu. Rekreiranjem na sceni događaja iz prošlosti, dobijamo trenutke sadašnjosti, i svedočimo ponavljanju istorije.

Globalna kriza u kojoj smo se zadesili u poslednjih godinu dana je, između ostalog, pokazala kako nismo rešili pitanje neke dublje filozofije življenja. Imamo rešene pristupe stvarima - ovo radim ovako, a ono onako - ali da li je to dovoljno da se život ispuni smislom? Ova predstava će se baviti tim traganjem za smislom. Vraćamo se u sećanjima u događaje, i kada ih se prisećamo, deluje da smo tad bili prisutniji u njima, nego što možda zaista jesmo.

U svojim predstavama bavili ste se i tragičnim realnim događajima, i logorskim temama...Šta vas je u ovom komadu zaintrigiralo i privuklo da ga postavite na scenu?

– Sam dvadeseti vek bi trebalo da je srušio ideološka bojenja stvarnosti, pa smo sad pred novim izazovom, da kao individue, bar prividno slobodni, uspostavljamo stvarnost ne kao puko nasleđe, već kao nešto što zavisi od nas samih. Koliko je društvo zaista napredovalo, i da li pojedinac može da dostigne neku individuaciju, to je ono što mene u saradnji sa autorskim timom, a sada već i glumačkim ansamblom, interesuje da ispitamo postavkom ovog teksta. Tragamo za trenutkom prisutnosti u životu, umesto da opslužujemo sećanja i stvari koje smo sebi zadali u prošlosti. Da li je moguće biti istinski tu?

Kada kažemo mali ljudi, šta mislimo o njima? Gde ih smeštamo u vrednosnom nizu društvene lestvice? Koliko oni kreiraju društveni ambijent? Kakvu ambiciju imaju? Da li su sposobni i voljni da učestvuju u progresu?

– Iako laskamo sebi da smo nešto svesniji od prethodnika, mislim da taj čuveni “mali čovek” čuči u svakome, ili jeste svako od nas. Nema to veze ni sa statusom niti nivoom obrazovanja. To je pitanje ustrojstva sveta. Da bi se društvo pomerilo, i da bi se čovek promenio, potrebno je da se steknu okolnosti i trenutak, potom da ga pojedinac (ili grupa) prepozna, i da svojim bezobrazlukom i kritičkim odnosom prema stvarnosti, iskorači iz očekivanog scenarija. Kako prepoznati da li je nešto prava autentična čovekova odluka i želja, ili je po nekom automatizmu, ili iz straha doneta - to je pitanje koje većina mladih ljudi u ovom društvu proživljava.

Jesu li ljudske slabosti zahvalniji materijal za reditelja?

– Ako se na sceni ili u kadru ne bavimo ljudskim slabostima - u određenim društvenim okolnostima, onda ne znamo zašto bismo uopšte nešto gledali. Šta nas briga da gledamo kad je nekome dobro, zanima nas da se identifikujemo sa mukom lika, i da se ujedinimo u temama koje nas arče.

To što se lik u drami ponaša pozitivno i ulepšava svoju pojavu lakoćom u komunikaciji, uopšte ne znači da nema unutrašnju frku. Naprotiv, vešto je skriva, pa smo intrigirani. Tako je sa svetom ovog komada - likovi kao da raspolažu “nepodnošljivom lakoćom”, međutim, svako nosi svoj unutrašnji sukob.

Ovaj komad je bio postavljen u Pozorištu mladih, u režiji Nikite Milivojevića, i ta predstava je, vođena rediteljskom imaginacijom, pronašla neki svoj put da opiše život tog grada. Šta po vama treba istaći u ovom komadu? Kojim izražajnim sredstvima možete to da postignete?

– Prva dva čina postavljamo iz današnjeg ugla, savremenim scenskim sredstvima, a treći čin je odlazak u idealizovanu sliku prošlosti, u poetizovanu realnost. Ipak, i pored svih raskrinkavanja iluzija, magiju je moguće stvarati i u životu i na sceni.

Čini se da je vama uvek najbitnija ideja komada, odnosno predstave koju radite, a nju je zapravo najteže scenskim sredstvima istaći, a ne učiniti je tendencioznom, suviše transparentnom, pa čak i odbojnom, ako se pretera. Kako naći pravu meru u tome, i kako naći način da se ona iskaže na sceni, u predstavi?

– Mislim da je u pitanju obostrana igra poverenja između publike (a i kritike) i nas sa “ove strane rampe” i da u tom odnosu ispitujemo stepen društvenog i estetskog razumevanja stvarnosti, trudeći se da se složimo oko toga da li je to što je na sceni prikazano naša realnost. Ne nužno lična gledaočeva, nego da li mu je prepoznatljiva, da li je verodostojno da je nečija. Da kroz bezvremeno iskustvo uviđamo gde nam to, kao ljudima od krvi i mesa, uporno zapinje, u čemu nismo baš dobri, a u čemu jesmo, ili bi mogli da budemo baš carevi i carice. 

N. Pejčić