Glumac NEBOJŠA DUGALIĆ iskreno i OŠTRO o našoj PROŠLOSTI: Konstantno ISPLIVAVAMO iz bezizlaznih POTOPA

Verujem da će gledaoci imati priliku da, sa neke određene istorijske distance, iz nove perspektive, sagledaju period tadašnjih burnih političkih dešavanja, kaže za Dnevnikov TV magazin glumac Nebojša Dugalić govoreći o igrano-dokumentarnoj seriji „Drug Marko” koja je ove nedelje stigla na Radio-televiziju Srbije, na čijem se prvom programu emituje svakog utorka od 22 časa, a koja će prikazati ulogu Aleksandra Rankovića u prelomnim godinama pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata. Gledaoci će, kako najavljuju iz produkcije GFC, koja i potpisuje ovu seriju, saznati, između ostalog, zašto je Edvard Kardelj istisnuo Aleksandra Rankovića iz srca Josipa Broza, ali i kako je od simbola jugoslovenstva, pošto ga je Josip Broz Tito smenio, postao ikona srpstva, a glumac Nebojša Dugalić, koji je u ovoj priči ilustrovao čuvenog komunističkog revolucionara, za naš list otkriva sve detalje o „Drugu Marku”.

Hoće li Ranković, barem kroz ovu seriju, dobiti priliku da se „odbrani” od optužbi da je navodno prisluškivao Tita i hteo da ga svrgne sa vlasti?

– Ne bih da unapred otkrivam gledaocima šta će se dešavati, ali svakako će se videti da se u to vreme podigla jako gusta ruža političkih vetrova, koji su duvali sa raznih strana i da je neko morao biti žrtva njihovog vrtloga. Ranković je bio jedan od njih. Ovaj naknadni uvid će pokazati da se mnoga prašina koju su ti vetrovi tada podigli nije ni do danas slegla.

Zašto je, iz vašeg ugla, važno da gledaoci pogledaju ovu seriju, koja je i najavljena kao projekat koji će odgovoriti na brojna pitanja i zašto je bitno da mlađa publika, koja možda nije znala za Aleksandra Rankovića, otkrije njegovu ličnost i priču koja se za njega vezuje?

– Za one koji ne pamte taj period serija će doneti bogat uvid u jednu burnu političku epohu ovog našeg podneblja, a oni koji se sećaju tih vremena imaće priliku da saznaju mnogo toga novog. Međutim, ono što mi se čini najvažnijim, jeste što će gledaoci imati priliku da vide kako sa gomilanjem istorijskih dešavanja i sama protekla istorija zadobija novi smisao i novo značenje i to ne zato što mi kao tumači prekrajamo njenu istinu, nego zato što nova dešavanja neminovno bacaju drugo svetlo na sve što se iza nas dogodilo. Istorija kao da uvek iznova iskrsava iz nekih svojih davnih klica i kao da uvek preti da se ponovi. I uvek je bremenitija budućnošću nego što smo kadri i da zamislimo.  

Rad na istorijskim ličnostima nije vam strana. Čime ste se ovoga puta služili u pripremi i izgradnji lika?

– U svim intervjuima i razgovorima obavezno spominjem jedno ime. To je naš scenarista i stručni konsultan, general u penziji Svetko Kovač. On je čovek koji nam je svima olakšao prohod kroz ovu građu jer je on čovek koji o tome naprosto sve zna. Nismo morali mukotrpno da kopamo po izvorima već smo imali njega pri ruci za svako pitanje ili nedoumicu. Što se tiče lika nisam morao ništa da domišljam i pretpostavljam već samo da prevedem na glumački jezik ono što bi nam Svetko objasnio bilo za samog Rankovića kao ličnost bilo za događaje koje smo dramski uprizorili.

Ovo, takođe, nije prvi projekat u kojem se vraćate u period pre, tokom ili posle Drugog svetskog rata, a koji nam iznova otkriva tajne bivše Jugoslavije. Možete li, ukoliko vas je gluma odvukla u takvu vrstu analize stavljajući vas u duh tog perioda, podvući paralelu tadašnjeg i sadašnjeg vremena? Živimo li i dalje zakočeni u prošlosti?

– Paralela koja je u svim našim periodima istorije konstantna jeste naš geografski usud na razmeđi Istoka i Zapada. Ovde naprosto nije nikada bilo moguće voditi samostalnu politiku jer je naša politička stvarnost uvek bila uslovljena većoj ili manjoj priklonjenosti jednoj ili drugoj strani. Mislim da je to osnovni mehanizam naše zakočenosti u prošlosti. Naravno, nova vremena dosnose nove subjekte na svetskoj političkoj sceni kao i nove odnose snaga, i ponekad, retko doduše, bude i povoljnih vetrova po nas, ali svakako je cela naša istorija jedno konstantno isplivavanje iz bezizlaznih potopa. Sa druge strane, možda upravo zahvaljujući tom iskustvu i žilavosti koju smo uz njega stekli, još uvek nekako istrajavamo na svetskoj mapi.

Vaš lik u seriji „Kalkanski krugovi” zanimljiv je po tome što nije jednodimenzionalan, bar ne na prvi pogled i do kraja ne možemo da rastumačimo njegov karakter. Hoće li treća sezona, koja se trenutno snima, rasvetleti misterije koje prate lik Teofila?

– On je jedan od likova koji nijednog trenutka ni sam nije siguran koji će događaji i vrtlozi sila u njemu prevagnuti. Zato ga i nije moguće jednoznačno definisati kao karakter. Mnogo toga spoljašnjeg, na šta nije moguće uticati, ima upliv na njihove sudbine i zato zamršenost događaja i njihovi ishodi ostaju do kraja neizvesni.

Koliko je potraga za istinom, što opisuje glumački posao, stalna borba sa ličnim egom jednog čoveka?

– Duboko sam ubeđen da je bilo koja istina moguća samo kao dijaloška, odnosna stvar koja se tiče iskustva zajednice. Otuda, upravo sposobnost čoveka da se izmesti izvan granica sopstvenog ega predstavlja uslov mogućnosti potrage za bilo kakvom istinom. Istina mora biti nešto između mene i drugog. Ako nemam kapacitet da se postavim u poziciju drugog, da se potrudim da njegovim mislima mislim, njegovim pogledom vidim, njegovim ušima čujem, neću biti sposoban ni za kakvo istinovanje.

Igrate i sa mladim kolegama u seriji „U klinču”, koja i jeste najviše namenjena  mlađim gledaocima. Koliko je ona, iz vašeg ugla, dobar prikaz i suočavanje sa jednom ranjivom generacijom, koja stastava u jednom nezgodnom vremenu?

– Nisam siguran koliko sam pouzdan svedok kada su u pitanju savremene generacije, ali sam se, radeći na ovoj seriji, upoznavao sa njihovom problematikom. Meni je bilo važno da me mlade kolege prepoznaju u liku oca i da je njima takva očinska figura delovala ubedljivo. Mislim da je, ipak, najvažnije da se oni kojima je ova serija namenjena prepoznaju u pričama i događajima kojima smo se u seriji bavili.

Imajući u vidu da ste otac petoro dece, koliko je iz ugla roditelja teško razumeti i prilagoditi se i sadašnjem vremenu, koje sa sobom nosi razne vrste uticaja, ali i samoj deci koja su, čini se, brža i slobodnija nego ikad?

– Za tako nešto nema ni univerzalnog ni stalnog recepta. To je nešto što roditelji moraju svakog dana da uče kroz konkretne izazove koje nameće ovo vreme. Međutim, mislim da se može u vaspitanju dece uvek insistirati na njihovom osposobljavanju da kroz svoje darove budu odgovorni graditelji neke zajedničke dobrobiti kao i to da sve što čine čine sa idejom da je to njihov jedinstveni prinos ljubavi. Ako to nauče sve drugo biće dobro.

Vladimir Bijelić