Nebojša Dugalić: Rutina nije prijatelj umetnosti

U visokobuyetnoj sportskoj drami „Žigosani u reketu” Dragana Bjelogrlića, svojevrsnom košarkaškom omažu kultnom serijalu „Grlom u jagode”, glumi jednu od glavnih uloga. Paralelno je završavao i snimanje urbane krimi-serije „Pet”, zatim generacijskog serijala „Jutro će promeniti sve”, kao i deset epizoda posvećenih 150 godina Narodnog pozorišta u Beogradu, a bio je i deo produkcije „Svetlosti srpske poezije”, posvećene zlatnom veku domaćeg pesništva, realizovane za potrebe Radio-televizije Vojvodine.

„U glumačkog pozivu često nema sredine. Naiđu periodu kada nema nikakvog angažmana, a onda ga ođednom ima puno. Zanimljivost te nepravilnosti je da gotovo po pravilu posla ima najviše kada se to najmanje očekuje. Mi smo, nekako, po svemu čudna zemlja, pa i po tome: sada kada je kriza najintenzivnija, dosta se snima i glumci prilično rade. Naravno, pitanje je koliko će to potrajati, ali se iskreno nadam da hoće“, kaže nam Dugalić uz prepoznatljiv osmeh.

Projekti poput TV serija ipak su drugačiji, u smislu gumačkog angažmana, od pozorišnih predstava. Dešava li vam se da se ujutru, pre polaska na set, zapitate: ko sam danas? 

„Problem je dok se u svakoj od tih uloga ne postave neki temelji, posle, kada se uđe u karakter, odnose, situacije, onda to ide nekako samo od sebe. Naprosto, pokušavaš da primeniš logiku tih razvojnih tokova svake od serija na kojoj radiš i da likove koje tumačiš doneseš dosledno. Kada je reč o glumačkom zadatku, to čak i nije loša varijanta, jer izveštiš sebe da brzo možeš da se transformišeš i da radiš dosta različitih stvari u relativno kratkim vremenskim rokovima. E sad, jeste naporno sve te karaktere držati u glavi, ali je i veoma interesantno u kreativnom smislu.“

Kako u tim situacijama izbeći one čuvene „glumačke fioke”?

„To je uvek moguće, samo je pitanje pristupa. Naravno da postoje uhodani obrasci unutar kojih se glumac oseća sigurno i koristi ih gde god može. Ali nekada oni jednostavno nisu primenjivi, odnosno „fioke” ne mogu svuda ni da prođu sve i da to hoćeš, jer pojedine uloge traže veće iskorake. Meni je ipak izazov da u svemu što radim vidim neku novu mogućnost, da sam pred sobom isprobam neke stvari koje do tada nisam, jer mi je to onda zanimljivo. U suprotnom, ulazimo u zonu rutine, a ona nije prijatelj umetnosti. Polazim uvek, dakle, od toga da ako nešto već uzmem da radim, onda hoću da to uradim valjano pre svega zato što imam određene zahteve prema sebi.“

Usud vremena

„Glumci uglavnom uspevaju da izbalansiraju obaveze u teatru i uloge u nekom filmu ili seriji, mada to uopšte nije lako. Recimo, zbog snimanja, koja će se protegnuti i na sledeću godinu, neću moći da u pozorištu u skorijoj budućnosti radim ništa novo, možda tek pred kraj sezone“, otkriva Dugalić.

„Nažalost, činjenica je da teatri ponekad dolaze u situaciju da zbog zauzetosti glumaca na drugim projektima ne mogu da za pojedine komade sklope željene podele. Ali to je usud vremena: prosto nije moguće živeti od pozorišne plate i ljudi moraju da rade i druge poslove.“ 

Da li se glumačka tehnika razlikuje kada govorimo o snimanjima, s jedne, i igranju u pozorištu, s druge strane?

„Da su kod nas produkcijiski uslovi na snimanjima isti kao na zapadu, onda bi taj proces u suštini bio vrlo sličan - tu pre svega govorimo o vremenu za ozbiljne pripreme, analize teksta, čitajućih proba, prolazak mizanscena... Razlika je samo u tome što se ono što bismo mizanscenski uvežbali posle na snimanju raskadriravali, odnosno kroz vizuelnu naraciju bi se sledila izabrana logika akcentovanja događaja o kojem se priča. U pozorištu imate isto to, jer generalno je reč o raspoređivanju gledaočeve pažnje. Nažalost,  kod nas su produkcijski uslovi takvi da se često nema vremena za dovoljno priprema, i onda moraš da se osloniš na sopstvenu mogućnosti nijansiranja, na brzinu prepoznavanja situacije, odnosa i, naravno, rediteljsku invenciju... Ali, ponavljam, ni to u osnovi ne mora biti loše, jer se naviknete na to da brzo mislite i radite. Recimo, lane u ovo vreme je Ralf Fajns snimao film o Nurejevu, dobio sam u njemu ulogu, ali je meni sve to bilo beskrajno sporo. Produkcijiski standard se morao ispoštiovati, moralo se potrošiti toliko i toliko vremena na toliko i toliko scena, a meni je sve delovalo kao da se sve isto može uraditi deset puta brže. I po tome sam video koja je razlika između onoga kako ovde radimo i svetskih standarda. Ali priznajem i da je meni nekako draže to što umemo brže da radimo.

Ipak, ne trpi li zbog te brzine kvalitet? Recimo, niz naših novih serija uopšte ne može da se pohvali, ne vrhunskom, nego čak ni iole pristojnom glumom.

„Naravno, postoji neki minimum potrebnog vremena da se posao uradi valjano. I produkcije se zato dovijaju u smislu takvog pravljenja rasporeda uloga da sve što je važnije, noseće, povere glumcima koji imaju više iskustva. E sad, ne mogu se, naravno, uvek praviti samo serije tog tipa, često su ti potrebni mlađi, neiskusniji glumci. I onda rezultat bukvalno bude - kako se posreći. Ali i među tim mladim glumcima ima dosta onih koji se vrlo vešto snalaze u datim okolnostima, odlično savladavaju tu logiku kamera-kadar-plan i lako prate ritam... No, mora biti jasno da je ključ uspeha u rediteljskom pristupu i, pre svega, dobrom scenariju. Jer, ako scenario nije dobar, onda je to za sve prava muka. Ali kada su scene dobro napisane, lako se igraju jer onda i glumac, čak i kad nije dovoljno iskusan, ima iz čega da ih gradi. U svakom slučaju, i dalje kod nas ima svega i svačega, ali su napravljeni i iskoraci u produkcijskom smislu i vidi se na pojedinim primerima da smo postali mnogo, mnogo ozbiljniji.“  

M. Stajić