Dragana Varagić: Pozorište nije sluga svakodnevice

Taj niz je svojevremeno prekinut njenim preseljenjem u Kanadu iz porodičnih razloga, gde je provela dve decenije, ali je i tamo nastavila da glumi, školuje se dalje, usavršava, predaje glumu, i režira.

Pre nekoliko godina Dragana Varagić se vratila u našu sredinu, ne samo kao glumica, već i kao magistarka režije i drame, ali i producentkinja i profesorka glume na Akademiji umetnosti u Beogradu, kao i u Poljskoj. Pored profesure, Dragana Varagić režira pozorišne predstave (“Kir Janja” u Knjaževsko - srpskom teatru u Kragujevcu  2016,  “Penelopijada” Kanađanke Margaret Atvud, izvedena na “Purgatorijama” u Tivtu 2012, i u Narodnom pozorištu u Beogradu). Nedavno je predsedavala žirijem 67. Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine.

Uzimajući u obzir ovogodišnju selekciju vojvođanskog festivala, kakav je vaš utisak o tekućoj produkciji i ovom pozorišnom trenutku?

„Ovaj Festival je jedinstven po bogatstvu kultura. Malo je sredina koje imaju takvu mogućnost. To je nešto što se čuva i neguje, i nadam se da će ovaj ne baš tako mladi festival tek doživeti svoj novi procvat. Moderno pozorište “vapi” za ovakvim mogućnostima povezivanja kultura. To otvara nove prostore ne samo kreativne, već i finansijske. Ove godine slabiji je bio izbor dečjih predstava od onih za odrasle, verovatno je nedostatak novca jedan od razloga, ali svakako bi se nešto moglo promeniti. Mi nemamo lutkarsku školu i možda bi nekakav princip mentorstva, ne samo sa našim, već i sa stranim umetnicima, i poneka stipendija ili specijalizacija, otvorila još neko polje kreativnosti. Izbor za odrasle je bio zanimljiv, i po sadržaju i po formi (istorija se vratila kao tema), ali i kao mogućnost za žanrovski različite i zanimljive obrade“, kazala je Dragana Varagić.

Jeste li, kao presednica žirija pomenutog festivala, sudili više kao glumica ili rediteljka?

„I kad glumim, i kad režiram, ili predajem, idem uvek iz istog centra sebe, znam šta mi je važno u pozorištu, a tu je valjda sabrano sve moje dosadašnje iskustvo. Imala sam mogućnost da igram i velike i male forme, i u institucionalnim i u alternativno-istraživačkim pozorištima, da igram klasiku i modernu dramu u različitim sredinama i na različitim jezicima, i da primenjujem razne tehnike od Vjupoints do Mihaila Čehova. Pre nekoliko godina, pre povratka iz Kanade, i finansirana od Kanadskog saveta za kulturu, provela sam dva meseca kod Jožefa Nađa, jer me je zanimao njegov način rada. Još uvek me nije napustila radoznalost.“

N. Pejčić

Opširnije pročitajte u našem štampanom izdanju od 14. aprila