Danica Grubački, glumica: O tome govorim
NOVI SAD: Kad počnete razgovor s Danicom Grubački, ne možete tako lako da se oduprete utisku da pričate s nekim ko izgleda besprekorno, a pri tome, ako ste iole upoznati s tim, da dolazi iz porodice koja je prilično posvećena izgledu, suštinski... Sva ta “opterećenja”, pretvaraju se u društvene uloge. Utoliko je intervju sa “sve pravijom glumicom”, interesantniji.
Danica Grubački ostvarila je zapažene uloge u predstavama “Na Drini ćuprija” Kokana Mladenovića (SNP) i “Tartif” Igora Vuka Torbice (SNP/ Narodno pozorište Sombor), a nešto svoje napravila je monodramom, “monodanom”, kako je još zove, “Ovo nije državni posao”, master–radom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Pitanja uglavnom dolaze odatle.
Kako je biti mlada glumica, danas, ovde?
U svom profesionalnom životu sam imala sreće, ili sam se za nju i borila. Moj najteži zadatak kao mlade glumice jeste da se izborim s predrasudama na račun, prvo svojih godina, svojih stavova, svog izgleda, pa, zašto da ne kažem i pola. Vrlo je lako dobiti etiketu, za koje sve manje marim, ali znam da će one uticati na moju karijeru u budućnosti. Ipak, možda je jedna od najvažnijih stvari koje sam naučila radeći predstavu “o sebi”, da ne treba toliko ozbiljno shvatati sebe, pa makar skidali oklope iza kojih se krijemo godinama.
Zašto ste baš izabrali taj poziv, šta vam je u njemu najbolje, a šta najgore?
Ne znam zašto sam glumica. Poželela sam to u petom razredu osnovne, ali sam poželela da budem i košarkašica, pa je ovo valjda prevagnulo. To je moj put, ali ne mislim da bih bila nesrećna da sam se bavila nečim drugim, ima toliko zanimljivih profesija i načina da se bude na dobroj strani istorije i “koristan”. Koristim izraz iz predstave, pošto sama stalno insistiram da budem "korisna", da čitam, treniram, gledam serije, informišem se... Ako radim na sebi, onda ću biti bolja i za društvo.
Najlepši su procesi, druženje, upoznavanje sveta kroz literaturu i ljudske odnose. Najgore sujete, malograđanština i zlo. A to ne mora da važi samo za pozorište.
Od svih identiteta koje pominjete i u predstavi “Ovo nije državni posao” (rodni, profesionalni, društveni, politički), koje bi odabrali kao ključne?
Ne bih se odlučivala za jedan od njih. Sve su to činioci koji me definišu.
Šta je sledeće?
To ne mogu sada da znam. Zaposlena sam u instituciji, tako da verujem da će to biti prvi činilac koji određuje izbor projekata u kojima ću učestvovati. Volela bih da imam manju tremu pred igranje monodrame. Da se menjam.
Kako se čovek/ žena menja?
Mene su prošle godine promenili profesionalni uspesi, zaljubljivanje, jedno novo prijateljstvo i psihoterapija. Najvažnije od sveg je, verujem, zagledati se u sebe, i kada nam neko ukaže na naše mane, ili ih sami postanemo svesni, da se zaista potrudimo da ih bude sve manje, a ne da navijamo da i našoj okolini bude loše, da bismo sami sebi delovali lepše i nalazili alibi za nereakciju. Uglavnom ne možemo da kontrolišemo šta će nsm proći kroz glavu, kakva misao ili cinizam, ili ono što kažemo ili uradimo jeste stvar našeg izbora, a ja o tome govorim.
Igor Burić
