NJEGOŠEV DAN U ZNAKU LETOPISA MATICE SRPSKE Dva veka prožimanja

Ove godine se, kako je na početku podsetio potpredsednik Njegoševog odbora Matice srpske akademik Miro Vuksanović,  obeležava i 190 leta od kako je u istom tom Letopisu objavljen prvi tekst o Njegoševom književnom delu. Reč je o prikljzu Njegoševe knjige „Pustinjak cetinjski”. „To je bilo seme iz koje se kasnije razvila grana srpske istorije književnosti - njegošologija”, naveo je akademik Vuksanović 

Pozdravljajući skup, predsednik Njegoševog odbora mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije ukazao je da se naši prethodnici svojim životom i svojim zaslugama ugrađuju u naše živote i naša dela. „Mi bez njih ne bismo imali tu snagu i to utemeljenje.  Uostalom, vidimo da jubilarno vreme ne obeležava samo neka prošla vremena, koja su protekla u nepovrat,  nego da celo to vreme koje imamo na pameti nije puka prošlost nego je sabrano vreme, iskupljeno vreme, koje se neprestano napajalo večnošću i davalo snage stvaraocima koji su nas zadužili. Ako promislimo malo dublje o Njegoševom delu i njegovim  zaslugama, i o zaslugama Matice srpske i njenog Letopisa za ovih dva veka, onda vidimo jedno neprestano prožimanje. Pre svega i Njegoš i Matica sve vreme, i za Njegoševog života,  ali i kroz celo dosadašnje vreme, delovali su u istom pravcu na prosvešteniju srpskog naroda, na njegovom objedinjavanju, na njegovom kulturnom uzdizanju i sabiranju naših sila, da bismo bili duhovno što jači i da bi na tvrdom i pouzdanom temelju gradili i našu sadašnjost”, poruka je mitropolita Joanikija.

A akademik Miro Vuksanović u svom je uvodnom slovu podsetio na pesnički novinski izveštaj Miloša Crnjanskog o prenosu Njegoševih kostiju na Lovćen, u obnovljenu kapelu 1925. „Zapis je”, veli akademik Vuksanović, „okićen lirskim slikama iako je reč o ’svirepoj uspomeni’. Kaže da je Gorski vijenac pesma ’koja bi i kada bi sav naš narod izumro jasno i gorostasno sačuvala njegov lik’ i da je Vijenac sastavio pesnik ’stasom lepšim od svih muških u našem narodu i dušom neizmernom i oblačnom kao iznad Lovćena’, gde je u večnost otišao ’među oblake munjobije’, nad ’najlepšim morem na svetu’. 

Opisao je Crnjanski i veliku vatru u ćesarsku čast, naveo je akademik Vuksanović, „ali ne da bi prikazao slavlje no da bi se otvorile slike od ognja koji je sinuo ’čak na more’, od kojeg su bljesnula ’strašna i siromašna sela veselih Cuca’ što se kao nijedno hajdučko pleme ’smrti grohotom smejalo֦. „Obasjan je ’goli krš Krivošija, vitkih kao borovi na vetru’ i sve – do ’hercegovačkih gudura gde nam je sačuvan najlepši izgovor starog jezika’. Umesto veličanja ćesarske buktinje, Crnjanski opevava osvetljeni pejzaž i čoveka u njemu”. 

A nekoliko dana ranije “sramna vojska” spremila je lomaču za “grobnicu munjama bijenu” i za kapelu “što je kao neki anđeo od kamena klečala pod nebom”, piše Crnjanski a podseća potpredsednik Njegoševog odbora Matice srpske. Spremljen je dan koji je “tresao dušu naroda”. Stigla je vojska koja je “zaudarala grobarski”, koja je skrnavila grobove i u drugim zemljama. Uputila se “s nekim popovima na Jezerski vrh”. Vratili su se s Lovćena austrougarski vojnici, “sve sami Mađari i Švabe”, “u polumraku i prolazili krišom kao lopovi”. Jedan je nosio sanduk sa kostima, a drugi šatorsko krilo sa trulom svilenom odeždom... 

„Sutradan je Lazar Matković, ’kasnije sreski poglavar u Duvnu’, uzeo dva Čeha, otišao na Lovćen, skočio u duboku raku, prekopao zemlju i među ’otpacima drveta’ našao tri Njegoševe koščice iz pete i potiljka. Pet godina kasnije, koščice čuvane u tajnosti kao nezamenljive dragocenosti, Lazar Matković uputio je Mitropoliji na Cetinju, iz Savine, iz Herceg Novog”. Takav novinski dopis listu Vreme poslao je Miloš Crnjanski, ukazuje akademik Vuksanović.  I dodaje: „Tako su prikupljane Njegoševe koščice, i čuvane, godinama, potom vraćene u obnovljenu kapelu 1925, gde su bile do minanja “strašnog vrha Lovćena”, kako ga je video Crnjanski, i podizanja Meštrovićevog mauzoleja 1974, uprkos zapomaganju mitropolita Danila Dajkovića i mnogog učenog sveta. Nikad nećemo doznati koliko su Njegoševih koščica raznele mine i kad će biti urađeno što su i okupatori hteli da urade 1918, ali ćemo i dalje da spuštamo nebesku slavu na ruku koja je napisala Gorski vijenac i na misao u kojoj je svoje gnezdo našla Luča mikrokozma.”

M. Stajić